У јесен 1942. из Загреба је стигло наређење да се обустави проливање крви, па се командант логора 3-ц (Јасеновац – Циглана) досетио: тај део логора био је лишен сваке хране. За неко време појавио се канибализам
Логор 3 – Циглана (Извор: Јавна установа „Спомен-подручје Доња Градинa”)
У логору 3-ц (Јасеновац – Циглана) био је саграђен посебан део, логор у логору, ограђен жицом. Ту су најпре били смештени Роми, а после њих су у ту жицу смештани они који су одатле имали само један излаз – у смрт. Неко време командант тога логора био је Ивица Матковић. У јесен 1942. године из Загреба је стигло наређење да се обустави проливање крви, па се Матковић досетио шта да ради: тај део логора био је лишен сваке хране („Суворинова терапија“), при чему је на улазу био постављен натпис Пјегавац како ни логораши ван жице не би прилазили и, евентуално, бацили коју мрву. За неко време појавио се канибализам. Неки логораши секли су и пекли делове тела преминулих. Тај вид канибализма обично се назива принудним.
Т. Тулековић, Принудни канибализам у концентрационом логору Јасеновац
Међутим, морамо се запитати да ли постоје и други облици канибализма, они који нису принудни. Остављамо читаоцима да сами просуде да ли је у овим примерима реч о канибализму, и каквом.
Да би дао пример осталим усташама који су похватали групу жена и мушкараца из Мрзлог Поља и Зечевог Вароша (Кордун) 4. августа 1941. године, Витал Баљак је пред свима заклао једну жену и полизао крв са ножа, рекавши: „Тако ради усташка рука од Срба.“ После је сваки клао колико му је одређено, да би на крају све поклане затрпали у јаму па отишли у Слуњ, где су пили, пуцали и веселили се.
П. Зинаић, Геноцид на Кордуну и околици, стр. 70
Милић Јузбашић из Тоуњског Тржића заробљен је 7. децембра 1944. године, затим је жив набијен на ражањ и испечен. Нема даљих података, тако да не знамо да ли је неко од усташа штогод од Милића ставио у уста. Слично, 2. априла 1942. године у Гејковцу је нађено троје мале деце скуване у котлу. Колико се зна, усташе нису јеле печено људско месо нити кувано дечје. Ево и доказа. Ухваћеном Ђури Мраовићу из Чремушнице, Кордун, усташе су 16. децембра 1941. године одсекли ноге до колена и руке до лаката, затим су га заклали па испекли на ражњу. Али су га на крају бацили у бунар.
П. Зинаић, Геноцид на Кордуну и околици, стр. 184 и 193
Књига П. Зинаића
„Видио сам и једну од најстрашнијих сцена која се догодила овдје, када је један усташа подигао дијете за косу, преклао му врат и у своју шаку ухватио његову крв испод грла и попио.“
Милан Ландуп из Водичева, сведок покоља на Илиндан 1941.
У логору Сајмиште стално логораше држе напољу и муче их. Добрила Кукољ: „Љето 1942. године. Толико је пржило сунце да је кожа пуцала. А мој брат Бошко (1927), њему је сва кожа изгорила, а други логораши су гулили ту кожу и јели. Мој брат Бошко је тако и завршио.“
Т. Тулековић, Књига из тишине
Крајем јуна 1941. године усташе су похватале људе из Зборне Гомиле и Међулића (Херцеговина). Између њих су одабрали пет мушкараца и одвезли их камионом у Автовац, где су их, заједно са још девет људи из Автовца и околних села убили и затрпали у автовачко сметлиште. Међу њима је био и прота Видак Вишњевац. На процесу неким учесницима у овом злочину утврђено је да су људи мучени и побијени хладним оружјем, а да су неки од џелата том приликом јели хлеб умочен у крв убијених.
С. Скоко, Покољ херцеговачких Срба ’41