Парадржавни пројекат са Гидеоном Грајфом није прошао, и ствари су сада постављене како треба, изјавио Јован Ћулибрк на ХРТ-у
Епископ Јован Ћулибрк (Извор: Снимак екрана)
Доносимо изводе из емисије Хрватске радио-телевизије Недељом у два и три од 7. јануара 2024. у којој је гост водитеља Александра Станковића био епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк.
Поштовани гледатељи, добар дан! Свима који данас славе Божић – сретан Божић! Данас је с нама епископ славонско-пакрачки Јован Ћулибрк. Он је свећеник, али и рокер, и падобранац, некадашњи загребачки и јерузалемски студент, и још штошта. У задње вријеме у медијима је био доста присутан јер је дигнуо глас против преувеличавања броја жртава у логору Јасеновац. А, иначе, јавност се доста бави чињеницом да је он и падобранац. Да. Ћулибрк је нишки падобранац, био је тамо као духовник, али не у рату, већ 2002. године. Што ради у хрватској посљедњих десет година у прилогу који слиједи објасниће нам Маја Север.
***
Препис дијела прилога:
На представљању књиге о групи Џој дивижн као један од стручњака говорио је и Јован Ћулибрк. Много зна и о Лајбаху, али Џој дивижн му је, каже, промијенио живот.
Па ако бисте рекли да неки бискуп или владика чита Достојевског, Ви бисте рекли „па то је сасвим нормално“. А ја не видим никакву разлику између Џој дивижна и Достојевског.
Читао је он и Достојевског, још док се звао Невен. Двије године студирао је књижевност у Бања Луци, завршио Филозофски факултет у Загребу, и онда, деведесет прве, уписао теологију у Београду. Замонашио се деведесет треће у Цетињском манастиру.
Прије доласка у Пакрац служио је 2002. војску у Нишу, у падобранцима. Студирао је у Израелу, радио на Косово. За Епископа пакрачко-славонског изабран је прије десет година.
Дочекао нас је у манастиру у Јасеновцу. Показује Стару школу, коју су обновили из темеља, и ускоро ће отворити и књижницу.
Vladika zamalo upao u vatru sa badnjakom pic.twitter.com/f7Xog7hfP0
— Rade Fantastični (@RFantasticni) January 8, 2024
Ту смо устројили књижницу и истраживачку библиотеку Јасеновац, која је једина библиотека у свијету која се бави Југославијом у Другом светском рату.
У близини Старе школе један је од ријетких сачуваних објеката из времена када је у Јасеновцу био усташки логор – болница гдје су затвореници медицинари лијечили усташе.
Бојом је означено да овде раде јеврејски лијечници. Ово је била апотека ове усташке болнице, а иза нас се налази штагаљ, у ком је био затвор за љекаре.
Чува биографије тридесет и четири медицинара, укључујући и Мила Бошковића, због чијег је убојства изручен Динко Шакић.
Чува сјећање на усташке злочине, али је и осудио преувеличавање броја жртава са српске стране, оцијенивши то државним пројектом ревизије, након чега му је свети Синод СПЦ поручио да се не бави повијешћу, већ пастирским радом.
И Предсједник Републике Српске Милорад Додик нашао се погођен његовом изјавом.
Може се претпоставити да човјек који је послиједипломски завршио у Израелу и који је живот дијелом посветио проучавању холокауста понешто зна о броју жртава Јасеновца.
Осам година сам радио у Међународном институту за проучавање холокауста у Јад Вашему у Израелу.
Осим политичких одлука, важна је улога представника вјерских заједница. Пожешки бискуп Антун Шкворчевић и епископ Јован Ћулибрк редовито сурађују.
Ја прво желим да тако и са бискупом Шкворчевићем имамо једноставне и добросусједске односе – ни мање, ни више од тога.
Епископ Јован Ћулибрк на заједничкој молитви с пожешким бискупом Антуном Шкворчевићем (Извор: Снимак екрана)
Додаје како раде и на „дезагребацији“. А књижница у Епископском двору важан је допринос у том смијеру.
Она је друга библиотека у свијету по броју јужнославенских раних тисканих књига, имамо изванредну збирку рукописа… Имамо прво издање сабраних дјела Жил Верна на француском. Имамо прва издања Волтера, Русоа, шта год желите – што је европска мисао свог времена, а што нам усташе и комунисти нису покупили.
Посебно мјесто у књижници заузима слика Ивана Хитија, хрватског војника који је спасио вриједне књиге које су 1992. бачене у двориште, на кишу.
***
Наставак емисије из студија:
Какав је био живот загребачки, као младић?
Ја сам имао среће да живим у Југославији. И Југославија је пружала Љубљану, Загреб, Београд – изузетно живи живот. То што сам ја студирао у Загребу, то је једна ствар, али сви смо живели у Југославији у том моменту. Било је јако угодно живети тако. Све што вас је занимало било је на пар сати.
Овде са сентиментом говорите о Југославији, али, колико знам, о социјалистичкој Југославији често не говорите баш лијепим ријечима?
Југославија је сложена земља била. Културно, мислим да смо ми сви још увијек Југословени, и да то неће престати. Политички вероватно нисам Југословен.
Како иду панк и православље?
Ја сам јако велики непријатељ Томе Аквинског. Тома Аквински нас је научио да Црква мора да има мишљење о свему. Значи – о цијенама јагода, о паду свемирског брода,… Црква мора да има мишљење апсолутно о свему – Она мора бити свеобухватна, да не кажем тоталитарна. Нарочито је питање односа Католичке цркве и Јевреја, па се ту издају посланице, декларације, резолуције… У првој догматици Православне цркве, коју је написао Јован Дамаскин, о Јеврејима имате једно четири реченице, мислим.
Не морамо ми баш да имамо став о свему.
Споменули сте више пута Жидове, видјели смо и у прилогу да сте у Јерузалему провели колико – осам година… Како то? Радили сте у Међународном институту за проучавање холокауста…
Радио магистериј на Hebrew University, тамо на јеврејској култури, али суштински ми је тема била холокауст. Кад сам недавно срео директора Јад Вашема – немате Ви ту објашњења. Прво сама Света земља као таква, друго, знате, ја сам из Градишке, одрастао сам прекопута Старе Градишке, Ћулибрка је, ваљда, нестало у Другом светском рату три стотине тридесет и седам да знамо по имену. И сад, добро, нестало је, мислим, овај. Нико од тога не прави сада себи хабитус. С једне стране имате неке природне предувјете да би могли реагирати на такву тему, а друго, то јесте, заиста, једна од највећих тема свијета, у историји. Холокауста јесте нешто ван свијета што се десило, скок у историји свијета. Ужасан, наравно, али скок. Зато су и многа питања постављена после тога, поготово питања о хришћанству, које је, на крају, произвело. Каже мени један јеврејски официр, израелски официр: нас нису муслимани водили у Аушвиц, него ви, хришћани.
Како се Ви идентифицирате у таквој ситуацији кад Вам каже израелски официр „ви сте одговорни за то“?
Кажем „извини, не знам како да ти одговорим – моји су били у Јасеновцу“.
Постали сте недавно, да тако кажем, црна овца за Свети синод Српске православне цркве, с обзиром да су рекли, након што сте упозорили на преувеличавање броја жртава у Јасеновцу, да Вам је забрањено да говорите о тој теми, и поручено Вам је да се бавите пастирским радом – отприлике „попе ћути, и ради свој посао“. Мислим, ја мало сад и српски говорим. Е, сад, колико видим, Ви не шутите.
Прво, ја сам председник Управног одбора Музеја жртава геноцида у Београду, што је државна институција Србије која се бави питањима Другог светског рата. Значи – моје мишљење је мјеродавно. Ако неко жели да чује став Републике Србије о било ком питању у Другом свјетском рату – за то је задужен Музеј жртава геноцида. У том погледу, ја заиста имам отворене руке и обавезу да кажем, и управо зато оно што сам рекао – то је било у Загребу – је било управо са те позиције – Предсједника УО Музеја жртава геноцида, гдје сам упозорио – сад морам бити прецизан јако – да постоји парадржавна тежња да претвори ревизионизам у државни пројекат Србије и Републике Српске. То никада, ни у једном тренутку, заиста, није био истински државни пројекат, али је тај парадржавни пројекат, који је најпознатији по довођењу Гидеона Грајфа, једног израелског историчара који са Јасеновцем, бившом Југославијом…
Патријарх Порфирије у Патријаршијском двору примио проф. Гидеона Грајфа
… има мало везе…
Мало? Нема никакве. Он је у Скупштини Србије говорио и три пута помијешао Славонију и Словенију. Имамо ми тих случајева, нажалост, на Балкану, све функционише у огледалу, тако да је он, у ствари, био покушај одговора на појаву Естер Гитман у Хрватској, која је, ето, отишла у пензију и одлучила да докторира, и да својим докторатом опере Алојзија Степинца. И онда, ʼајде, де, ха-ха, да и ми узмемо једног таквог, који ће бити, у ствари, бити само апологета свега оног што ми желимо. То апсолутно није прошло, и мислим да смо са тим периодом завршили. Било је мало, што би рекао Фокнер, „буке и беса“, али мислим да су ствари постављене сада како треба, и да можемо говорити и о овом несретном Грајфу и уопште о тој тенденцији као прошлости.
Мислим да православни Божић није нити вријеме нити мјесто да разговарамо о броју жртава, а знам да се и Ви не усудите уопће говорити о броју жртава у Јасеновцу…
Непрекидно наглашавам да никада лично нисам одредио број жртава. То што ја знам какви су ставови Јад Вашема, музеја у Вашингтону – то је друга ствар, знам. Али, број жртава – изволите разговарати са историчарима који се баве, лично, проучавањем броја жртава. Јер, морамо престати да зубари, фризери, адмирали – ја сад мало карикирам – да се они питају и да је то релевантно шта каже некакав антрополог из Кине или тако нешто. Они сви могу да допринесу, али ту мора постојати читава истраживачка структура…
Припремајући се за емисију видјео сам да цијените саставе и бендове чији су фронтмени завршавали самоубојством? Џој дивижн, говорили сте својевремено и о Нирвани… Како то?
Недавно смо имали самоубиство двојице људи, један из Линкин парка, други из Саунд гардена, ако се не варам – они су били кумови, били су православци.
Ми не можемо порећи ничије право да у тој потрази за смислом не нађе смисао.
— Јадовно 1941. (@Jadovno1941) November 2, 2023
То није гријех у православљу – убити се?
Свакако да… Како бих рекао… Ми често имамо то питање – да самоубица не може да се сахрани… Прво добро испитам о чему се ради, па онда пресудим. Контекст је важан. Апсолутно. Људска душа је бескрајна, предубока… Ми не знамо шта се збивало с том душом, и где се он срео са смислом и бесмислом…
Ко зна – можда је Достојевском фалило исто тако, пар милиметара, али није завршио. Можда је био на истом мјесту гдје је био Јан Кертис, из Џој дивижна…
Праштајте што ја не дајем јасне, одсјечне одговоре, али…
Ја не знам, па ћу Вас питати: имате ли порода, да тако кажем, имате ли обитељ, у смислу жену, дјецу?
Па, за епископа не би требало да је тако… Овако: постојала је традиција, поготово у турско вријеме и послије тога, да се, рецимо, свештеник, ако му умре супруга, или она оде у манастир, или не знам ни ја шта – да он буде изабран за епископа. Негдје шездесетих година је та пракса укинута, јер се испоставило – патријарх Герман је имао дјецу, митрополит црногорско-приморски Данило, итд. – показало се да је лакше извршити притисак, од стране тада социјалистичких власти, на људе који су имали дјецу – онда је он био лакши за прављење одређених компромиса, којих је, нажалост, у то вријеме било исувише. Опет, ко смо ми да кукамо, у поређењу с Источним блоком. Није било лако, сигурно, људима из Цркве живјети у социјалистичкој Југославији…
Погледајте цео разговор:
Наслов, препис, скраћивање и опрема: Стање ствари