Џихад је увијек тоталан, и све ми се чини да је муфтија Хамдија Јусуфспахић (макар несвјесно) у дуелу са београдским рабином Исаком Асиелом дјеловао у духу оног Суљиног „поћело је“
Куран (Фото: Википедија)
Име Дар ул-Ислам или Кућа Ислама, као опште име за исламске земље и муслиманске народе, изњедрила је сама исламска цивилизација, тако да се не ради о некој вањској конструкцији присилно примијењеној на Свијет Ислама. У исламској имагинацији тај и такав Дар ул-Ислам стоји насупрот Дар ул-Харбу, Кући Рата, свеукупности територија које се још увијек нису потчиниле (ислам значи предаја) Алаху и посланику ислама: Мухамеду.
Ако бих наставио да на темељу личног искуства живота међу муслиманима и са муслиманима описујем изнутра Кућу Ислама, посегнуо бих за метафором како се ради о пространој четвороспратници.
На првом спрату здања обитавају људи од тевекула (страха Божијег), беш-вактилери (они који се пет пута дневно моле Богу), који посте, који чине и препоручују добра дјела, а уклањају и себе и друге од злих дјела, дотле да најбољи међу њима и тегове стављају у папирнату кесу, у какву су ставили и (рецимо) трешње, колико да не би никог закинули ни за тежину те и такве кесе, све у страху од Божије казне на оба свијета, у страху од судњега дана и сират ћуприје. Њихове су душе под абдестом (ритуално прање), као и њихова тијела.
На другом спрату живи улема, људи од књиге, фикха (исламско право) и акиде (исламска догматика), који (између осталог) издају упутства за живот онима са првог спрата. Њихова је сјена мјесто контемплације.
Собе Кућа Ислама (Извор)
На трећем спрату бораве људи од личног искуства Трансцедентног, суфије (мистици) и евлије (богоугодници), који трагају за Божијом близином и за пријатељством с Богом. Њихово је друштво сигурна стаза ка индивидуалној интроспекцији, кроћењу нефса (ега) и постизању Божије близине.
На четвртом спрату Дар ул-Ислама, станују муџахиди, бескомпромисни свети ратници ислама. Људи од рата, који су у сталној и беспоштедној борби са Кућом Рата и њеним становницима. Људи који проширују одаје Куће Ислама, освајајући нове или повраћајући једном изгубљене територије. Они су строги и захтјевни и према вјерницима, а камоли према невјерницима. С њима нема преговора, нема компромиса, нема угодних разговора и размјене искустава. Или – или. Или се приклони, или се поклони. Када муџахедини радикалним методама једном присаједине нову јединицу Кући Ислама, људи са прва три спрата могу касније деценијама да ублажавају шок и трауму преживјелих становника новопокореног дијела Куће Рата…
Нити су сви муслимани, глуво било, муџахиди; нити сви, далеко било, теже личном практиковању џихада; већина муслимана, чак и секуларних, његује неко чудно поштовање (ако не и страхопоштовање) према муџахидима. Добар дио муслимана у већини временā (множина!), чак и ако се не слажу са муџахединским методама, углавном нису спремни да бескомпромисно осуде џихад, његове поборнике и њихове методе. Чак и ако се ту и тамо понеко усуди да се одвоји од општег мишљења властите етно-конфесионалне скупине и осуди овај или онај акт џихада, уз једну осуду иде сто АЛИ, у тој мјери да ту нестаје свака разлика између ахлу сунна ваџамма (сунити) и шиј’ату ‘Али (Алијина странка, шијити), те сви муслимани напречац постају шиј’ату али (странка која говори „али“…).
Они међу нама који су одрасли са муслиманима, у таквим АЛИ моментима осјећају се као да су им њихове комшије и пријатељи из обданишта, школе, са факултета, с посла; на концу чланови њихових ужих или ширих породица, рекли: Слушај, раја је раја; АЛИ џихад је џихад. Човјек стекне дојам да се у стани-пани тренуцима „џихад истине“ људи са првог, другог и трећег спрата Куће Ислама некако стиде што њихови ставови нису тако бескомпромисни као муџахидски, што њихова борба фи сабилилах (на Божијем путу) није толико стална и беспоштедна, што њихово предавање ствари ислама није толико тотално. Ружно је спознање да сте нечија слабост! Спознање да би тај неко волио да није слаб на вас, али шта ће кад јесте?!
Најбоља метафора за то стање је ракија. Прави муслиман не би смио да пије, али неки пију и кају се, пију и кају се. Једнако тако, у тренуцима „џихад истине“ стиче се дојам да муслимански пријатељи нас немуслимане који користимо Богом дано људско право да слободном вољом бирамо да вјерујемо у ово или оно, те да не вјерујемо у ово или оно, укључујући и Мухамедово посланство, осјећају нелагоду у огледалу кур’анског ајета (сура Фетх, 29) који пред њих поставља овај идеал: Мухаммед је Алахов посланик, а његови сљедбеници су строги према невјерницима, а самилосни међу собом; видиш их како се клањају и лицем на тле падају желећи Алахову награду и задовољство – на лицима су им знаци, трагови од падања лицем на тло.[1]
Укратко, слично ракији, и ми им га дођемо као нека слабост, слабост коју не би смјели да имају, а којој не умију да одоле. Слабост које се у тренуцима (џихад) истине стиде, ма колико у њој уживали у осталим тренуцима живота, и ма колико ти остали тренуци били неупоредиво бројнији и дужи од тренутка џихад истине. Постоји народни израз Вазда туђа нафака (увијек предани раду за туђе, а никад за своје благостање), за којим посежу они који се увијек осјећају искориштеним или претјерано сервилним према другима. Заснивајући резиме овог кратког увида на том народном изразу, завршио бих овај увид исказом става, према том статусу туђег харама (огрешења), који је у мени у међувремену стасао: Нафака – и некако; ракија, вала, никако!
Илустрација: Гледам овај „дуел“ београдског муфтије Мухамеда Јусуфспахића са београдским рабином Исаком Асиелом и размишљам о њиховом скоро тридесетогодишњем пријатељству, о коме су обојица с поносом причала у сијасет других емисија. У првој минути ТВ-џихада муфтија је то пријатељство задавио голим рукама, делегитимишући јеврејску страну у потпуности, тотално је демонизујући, као да ова најновија и посебно крвава рунда палестинско-израелског сукоба никада неће проћи, као да колико сутра, или већ сљедећег мјесеца, или бар сљедеће године, неће обојица поново ходати истом улицом, ићи на састанке с истим државним службеницима или представницима других вјерских заједница, сретати се у другим студијима, поводом тема о којима обојица имају слична традиционална становишта, дружити се.
Београдски рабин Исак Асиел и београдски муфтија Мухамед Јусуфспахић (Извор: Снимак екрана)
Шта се то деси у човјеку па у једној секунди прегори (тачније: властитим рукама спали) нешто у шта је (вољко или невољко, искрено или неискрено, из убјеђења или због политичке коректности) уложио деценије? Мислим да, као и увијек, виц није у одговору, него одговор лежи у вицу:
Милка Планинц улази у трамвај у Сарајеву, Мујо је с врата спуца шаком, а Суљо откине трамвај-столицу и почне да је туче по глави. Наравно, приведу их у милицију. Инспектор их пита: Добро, људи, шта је било? Каже Мујо: Ама шта ја знам ко је она. Ушла у трамвај, стаде ми на курје око, и ја је махинално спуцам шаком. Каже инспектор Суљи: А ви? Каже Суљо: А ја, мислио поћело је.
Џихад је увијек тоталан, и све ми се чини да је и муфтија (макар несвјесно) дјеловао у духу оног Суљиног „поћело је“.
[1] Није наодмет поменути да је неким финијим другоспратлијама, преношење правог садржаја овог ајета на наш језик представљало неугодан задатак; па су приликом превода покушали да га ублаже, сужавајући његово значење само на асхабе, као да се исти не односи на све сљедбенике ислама у свим временима, него на тврдо језгро ватрених протосљедбеника који су својевактиле са Мухамедом пребјегли из Меке у Медину, отпочевши пребјегом исламску еру. Већина преводиоца ипак није притекла забашуривању.