Да ли има смисла да се појединци и покрети који дубоко верују у вредносни систем који потиче са западног геополитичког пола света боре против друштвених девијација које су директан производ горепоменутих факторa
Небојша Петковић (Извор: Лична архива)
Одлазећа година, која нас на свом крају води изборима, довела је између осталог и до јачања опозиционих снага које зовемо прозападним, а које саме себе дефинишу као проевропске, што је у геополитичком смислу синоним. Опција која се већ годинама, будући од владајуће гарнитуре поражена лукавошћу – како се представити суверенистичком снагом, а испуњавати све агенде политичког Запада, темељи само на естетском супротстављању у истом политичком кључу, и у тежњама преузимања власти ослања искључиво на вољу западних центара моћи, пронашла је кључ за симпатију просечног гласача.
Тај кључ била је експлоатација мајске трагедије која је потресла Србију, када је једно очигледно психички оболело дете извршило масакр над својим вршњацима у Основној школи Владислав Рибникар. Да догађај није био толико потресан до мере отворене манифестације зла, вероватно не би био довољан да тако лако окрене срца трауматизованих људи овој политичкој опцији која се у датом моменту ставила на њихово чело; и која је ту трауму наставила да користи кроз протесте месецима касније, именујући их борбом против насиља, и инаугуришући себе у симбол те борбе. Данас, обједињени и наступају на изборима под тим именом – Србија против насиља.
Интелектуална потпора ове политичке групације, која не узима формално учешће у политичкој арени већ то чини у равни промовисања њихових (општих и подразумеваних) вредности, формирана је из истог идеолошког миљеа, али углавном припада културном естаблишменту. Како се у њиховом случају ради о члановима стварне или самопрокламоване интелектуалне елите, која притом не партиципира у бори за власт, а барата наративом већ поменутих неупитних вредности, њихово деловање има погубније последице и, јашући на осећају трауме с једне стране и оправданог гнева према владајућој класи са друге, постиже резултате.
Са протеста Србија против насиља (Фото: Предраг Крџић)
Овим текстом покушаћу да докажем да је њихова прича, ма како лепо и подразумевајуће звучала, суштински празна, штавише контрадикторна, будући да су вредности којима се у крајњој инстанци стреми, један од основних темеља проблема са којима живимо.
У чему је проблем са Прo-гласом
Читањe између редова и ђаво који се крије у детаљима основни су критеријуми за артикулисано сагледавање овог покрета и њиховог манифеста који има активну улогу у предизборном циклусу.
Најпре, ту је већ пословично упрошћавање слике друштвених и политичких односа које прозападна идеолошка групација дуго и тенденциозно баштини. Све зло концентрисано је искључиво у домену владајуће клике која га, својим представницима, политиком и идеологијом, непрестано генерише. Несумњиво је да слика данашње власти, са све њеном „иконом“ у виду актуелног председника, у многоме оправдава ту представу, као уосталом и чињеница да је за све добро и лоше у друштву најодговорнији онај ко има највише моћи. Али ту долазимо до проблема ове херметичне слике коју прозападна опозиција непрестано експлоатише. Ко на крају крајева има највише моћи и ко је тај који не само да дозвољава, већ и отворено спроводи насиље?
У глобалистичкој цивилизацији, посебно на оним тачкама које пре подлежу њеним стихијама него што их формирају (мале земље попут наше), у одређеним геополитичким околностима, постоји много више фактора који утичу на стварност у којој живимо. У нашем случају поменимо најмање три: 1. Глобални систем вредности (западни) 2. Инострани центри моћи (углавном западни) и 3. Политика власти (у многоме у сагласју са претходна два фактора).
Да ли има смисла да се појединци и покрети који дубоко верују у вредносни систем који потиче са западног геополитичког пола света, и који се суштински залажу за припадност тој цивилизацији по сваку цену, често и насупрот виталних интереса сопственог народа, боре против друштвених девијација које су директан производ горепоменутих фактора? Или, да ли Проглас, истичући страх од изолације и избацивање из одређеног цивилизацијског круга – којим се јасно алудира на претње нашој земљи од политичког Запада зато што се колико-толико држи Устава и међународног права, сопственог националног интереса и правде, и тиме подразумева оправданим насиље које та геополитичка страна света чини нама – заиста можете бити против насиља у сопственом друштву?
Извор: Аутономија.инфо
Можда би дотични проглас био сасвим легитиман, без обзира на личне ставове његових потписника, гледајући истинску бахатост актуелне власти на свим пољима – од уништавања институција до уличарског успостављање права јачег, да су његови састављачи поменули она прва два фактора као неизбежне чиниоца нашег, али и глобалног (западног), друштва. Те да су као једне од криваца за стање у којем нам се налази земља и друштво означили оне са највише моћи, па самим тим и одговорности: да су поменути страни амбасадори (један посебно), уцене и притисци или отворено толерисање недостатка институција и демократије, права и правде, чак похвале и тапшања за домаће политичаре који крше закон, али свесрдно испуњавају захтеве тих центара моћи; да је поменута, у декаденцију свеопштег егоизма, индивидуализма, трке за новцем и беспоштедног сатирања сваког права, огрезла управо западна цивилизација; да су по корупцији и растуреним економијама наведене земље из окружења које су се беспоштедно дале на милост и немилост политичком Западу, попут Црне Горе, Македоније, Бугарске… да је назначено то како се данас западна цивилизација расистички обрачунава са земљама које су се одупрле идеји да она једина има право да влада светом; како деценијама распаљује ратове широм света (а један код нас и сви га се сећамо); како јој у остваривању тих циљева нимало не смета да васкрсава покојне идеологије попут нацизма и означава их најплеменитијим именима кроз бесомучни спин отворених медијских марифетлука (макар онда кад се сете недостатка медијских слобода код нас); да је у том прогласу речено да ћемо се за боље друштво изборити само тако што ћемо на првом месту нашу земљу учинити суверенијом од деструктивних утицаја цивилизације која прва генерише услове за насиље; да је у тој цивилизацији највише божанство новац – оно због чега се све чини, а да су вредности попут права (чак и мањина када се њима не манипулише) само номиналне и служе као смоквин лист; да се идеологија либерализма, која је с почетка служила ослобођењу, претворила у своју супротност, једино способну да ослободи човека од његове суштине, претходно разбивши сваки табу; да је обећавајући појединцу да ће постати мали бог (сам си себи закон, теби не треба нико, ти си најважнији, не смеш ништа да трпиш…), од њега направила звер што јури за најприземнијим поривима; да из те цивилизације долазе ријалитији, перверзије, огромна стопа криминала, масовна убиства, права на испољавање сваке будалаштине као замене за стварну слободу, и отуђеност која је прерасла у епидемију неслућених размера.
Па, вероватно ће ми бити замерено да би се такав проглас бавио више филозофијом и апстракцијама него конкретним темама и да је његова улога да се укаже на „унутрашње“ проблеме. Али… говорити о насиљу и то претварати у политички програм, а не бавити се суштинским коренима тог насиља на коме нажалост почива цивилизација у којој живимо (и које некима у нашем дворишту није довољно) само је бестидна злоупотреба општих места и par excellence популизам најгоре врсте. Уз то, одвајати унутрашње од спољашњег у савременој политици или је показатељ ординарне глупости или свесне намере за преваром. Јер… ко год има савести зна да се власт налази тамо где почива највећа моћ. А у држави чији председник забрани одржавање Параде поноса, а она се ипак догоди пошто Кристофер Хил каже да ће тако бити, нема сумње на којој адреси станује моћ.
Кристофер Хил: Сигуран сам да ће у суботу парада поноса функционисати
Да је макар само поменуо понешто од горе реченог, проглас који за циљ има да анимира потенцијалне апстиненте да се у политички живот укључе на темељу борбе против насиља, био би веродостојан. Али није, просто зато што су његови творци и потписници скоро сви одреда верници те цивилизације и у њој, из несвести, глупости или злобе, виде једини спас. Јер за њих је граница између добра и зла у најбољем случају само естетска. Ријалити програм Велики брат који је за њиховог политичког вакта постао део наше медијске сцене је у реду, али је Задруга отров. За њиховог гласноговорника, несумњиво одличног глумца, Србија је зверињак само зато што ју је таквом учинила власт, али не пада му на памет да ниво експлицитности у ономе што сам производи, и што је директно пренео из западног обрасца, перципира као глорификацију насиља и система вредности који од читавог света данас ствара зверињак. Није му проблематично да прича о насиљу, чак и пошто га, попут свих побеђених најнижим страстима, спроведе и сам на јавном месту. Другом високом интелектуалцу, који је водио једну од најбитнијих српских институција, не смета да потпише овакав проглас и да гостује свуда, тврдећи колико нам је друштво насилно, а да се претходно залагао да се са насиљем над нашом земљом, кршењем међународног права и отимањем дела територије – потирањем културног, националног и верског идентитета, треба помирити и да ће нам тако бити боље. Једном судији-писцу насиље и пропаст вредносног система српског друштва јако сметају, док у исто време промовише невероватну идеју – по њему је сасвим нормално да оно што одваја достојне пристојног живота (да живимо као сав нормалан свет, па некад оде и на море) од осуђених на ноге у лавору, јесте профит и смеје се заблуди да припадници радничке класе о тако чему могу и да мисле. И тој надобудној величини није јасно да уздизање профита на ниво врхунског арбитра, а одбацивање идеје социјалне правде, аутоматски елиминише емпатију и подупире насиље као једини сигуран пут за стицање бога-новца.
Свима њима је, као што то у генијалном Локомотива подкасту Тиосав и друштво прецизно примећују, у месецима протеста, којима су паразитирали на једној трагедији, основни циљ био забрана, укидање и цензура. Сасвим супротно ономе у шта иницијално верују и што је суштина идеологије либералног запада, а што би ствар чинило смешном, да се са нивоом поверења које добијају не претвара у трагедију. Управо оно о чему све време пишем – губитак некадашњег вредносног система, пристојности, умерености и врлине, у приличној мери, резултат је разулареног либерализма који је породио већину манифестација насилног друштва од којих се грозимо (чак и кад смо њихови пасионирани конзументи). Пинк је директан производ запада, а не нека простачка умотворина напредњачког режима. Јер Пинк је био пре, а биће и после. Или некога од тих бораца против насиља можда чуди кад се, већ поменути, Кристофер Хил народу Србије обрати рекламним спотом у коме је један од главних протагониста и подржаваоца западне агенде управо опскурни власник те телевизије.
На крају, а то би ови људи требало да знају, и оно против чега су – оваква власт – производ је политичког Запада. Не само у смислу њеног аминовања, већ у много дубљем, у чему естетика не игра посебну улогу сем за глупаке. О томе је на свој начин више пута писао Зоран Ћирјаковић. Да парафразирам: Оно што од нас Запад тражи (а то је предаја дела територије која је за нас далеко више од тога) не може да се спроведе у друштву које се темељи на демократији и свим оним, макар нареченим, вредностима као што су право и правда. Не може отимачина, хајдучија и насиље које се врши на међународном плану да се обавља без да се то насиље прелије и на сваки део система у коме се спроводи. Не може. Зато, између свих осталих абоминација које служе истој сврси (за Србију су једнако погубни и Јована Јеремић и Зоран Кесић), постоји Пинк. И никакав Проглас то неће моћи да промени.
П. С. Одређену парадигму написаног донекле представља и извесни случај опозиционог политичара са експлицитним видео снимком који је претходних дана био актуелан. Бизаран највише по томе што делује инверзно – не компромитује познату личност, већ у жижу ставља апсолутног анонимуса, занимљив је и зато што потврђује да је стил живота, који је у потпуном опозиту са номиналним вредностима, једнака занимација свих страна привилеговане политичке класе (нажалост и ширих маса), а што основна одбрана тог дела лежи на догми либералне религије – неотуђивом праву на слободу приватног живота. Ма какав пакао та слобода подразумевала.