Није случајно што се толико страних сила стекло на овој земљи, и не може бити случајно што се послератни режим у потпуности идентификовао са њиховим циљевима
Фреска у манастиру Режевићи, детаљ (Снимак: Н. Глишић)
26. IX 1969. Пре неки дан обишао сам манастир Режевићи, непуних пет километара северозападно од Петровца на мору. Мада сам у том делу приморја летовао већ неколико пута, нисам успевао да посетим тај манастир. Вероватно не само због заузетости, или најмање због тога. Увек имам неко осећање зебње кад треба да се упознам с нашим историјским и културним споменицима по периферији земље.
Знао сам и раније за Режевиће, и углавном сам знао његову историју. У тој историји све је садржано, укључујући и чињеницу, која се јавља по први пут у нашој историји, да су у континуитету разарања страних окупатора у послератном периоду учествовале и „наше“ власти. Имали смо и раније потурице, слуге страних култура, држава и историја, али те слуге нису могле да руководе целокупним институционалним системом, а окупаторске власти којима су служиле никада нису биле довољно свеприсутне да би могле да нанесу тако широку штету култури и историји српског народа. Потурице су увек биле јасно разликоване од народа и саме су знале да имају улогу издајника. О њима и о тим односима писао је Његош управо негде на овим просторима.
После рата јавио се, међутим, нови облик потурица, скривен иза идеологије, а не религије, како је то био раније случај. Само мали део народа јасно је сагледао њихову улогу, и мањи део потурица знао је за њену праву природу. Природно, сви они радили су у име сопствене државе и било је заиста тешко прозрети чињеницу да је та нова, послератна држава стварно један нови вид окупације. У име те нове, лажне државе било је настављено рушење српских историјских и културних споменика, чак и оних чије рушење нису започели страни окупатори током рата. Знао сам да су манастири и други споменици историје и културе у Црној Гори посебно били под ударом „домаћих“ окупатора. Они су на скривен начин настојали да доврше оно што нису успевали Млечићи, Ватикан, Енглези, Италија, Немачка, па чак и Француска – да очисте топле обале Јадрана и Средоземља од присуства Словена и сведочанства њиховог трајања на овим просторима.
Драган Крстић: Манифестације антисрпског понашања садашње државе показују се свуда (1971)
Пре петнаестак година овде, у Подгорици (Титограду), служио сам војни рок и облетео добар део Црне Горе. Тек се из ваздуха види колико је у току рата уништена. Био сам изненађен размерама разарања и тако добро чуваном тајном од стране режима да ни сам, иако се не могу сматрати необавештеним, нисам имао представу шта се све одвијало на овој земљи, како детаљно и темељно ју је окупатор разарао и са каквом доследношћу је послератни режим наставио његово дело, ако никако другачије скривајући врсту и размере тог разарања и спречавајући да се разорено обнови. И странци и нове потурице нарочито су били педантни када је била у питању Српска православна црква. Главни напор послератног режима био је управљен, у ствари, баш на ликвидацију СПЦ, њених објеката и њене организације, док су римокатоличка црква и муслимани остали нетакнути и од стране окупатора и од стране послератног режима.
Била су то мучна сазнања и са њима је требало да се поновно суочим обилазећи манастир Режевићи. Требало је себе да изложим неким процесима сазнања, а ти процеси су по својој природи пуни мучнине.
Манастир Режевићи служио је као проба за све оно што се дешавало у Србији и Црној Гори. Као у жижи, у њему су се стекле све силе које су деловале на нашим просторима и које су се на том манастиру одразиле као у неком огледалу. То је био напад, сличан многим другим, на све што је подсећало на традицију Срба широм Југославије. Мењали су се извршиоци тих недела, мењало се време, с њим и методе разарања, само се није мењало опште настојање да се манастир уништи. Заиста, чудновато је да тај манастир до сада није уништен. Најближи том „коначном решењу“ био је садашњи режим, који је невиђеним терором одмах после рата забрањивао обнову манастира, нарочито помоћ непосредне околине у његовој обнови и одржавању. Српска црква је том терору доскочила пославши у манастир једну монахињу пореклом из Босне и игумана родом из Чачка. Већину података које овде износим рекла ми је монахиња.
Манастир је пре рата био богат и имао братство од неколико десетина монаха. У то време вероватно да је био велики као у време када је основан, пре отприлике пет векова. У том размаку од пола миленијума историје догађало се много пута исто оно што се манастиру догодило и током Другог светског рата или после.
Манастир Режевићи (Извор)
Када су Турци освојили и ове крајеве, одмах су почели са пљачком, а у манастиру се имало шта пљачкати. Турци су пљачкали искључиво из материјалних, а не неких других, идеолошких или политичких разлога. Само те прве пљачке биле су на известан начин „чисте“. Касније су и Турци почели показивати склоност да разбојништво повезују са идеологијом, што ће код Европљана постати правило. Симптоматично је да манастир као најтежу пљачку памти ону коју су извршили Наполеонови војници. Тада је западна Европа по први пут крочила пуном ногом у ове крајеве, и одмах је показала бестијалност која се код Турака могла запазити само изузетно и као чин појединца. Манастир је тада прво темељно опљачкан, а затим и темељно разрушен. Не зна се шта је било са монасима. Пошто није остао ниједан сведок нити сачуван иједан документ, сматра се да су монаси „колективно ликвидирани“, што је касније постао доста уходан обичај других освајача.
Неколико деценија потом манастир је поново обновљен. Становништво је у тим злехудим временима од своје сиротиње успело да одвоји нешто материјалних добара и да се окупи око свог духовног огњишта. Делимично су помогли и руски цареви, који су у то време помагали црногорску државу. Појава Руса на том подручју није била случајна и од тада ће се њихово присуство осећати у свим догађајима везаним за Црну Гору.
У Првом светском рату манастир је опљачкала аустроугарска војска. Опоравио се и дочекао Други светски рат у фази развитка, када је опет био опљачкан, и овог пута од Европејаца – од италијанске војске. Монаси су опет били сви побијени и опет није било сведока нити докумената који би потврдили ко их је побио. Сасвим сигурно зна се да то нису учинили мештани нити српска војска (четници).
За разлику од ранијих периода обнове, после Другог светског рата и после увођења комунистичког режима обнова манастира практично је онемогућена терором и различитим триковима. Та чињеница, заједно са сличним чињеницама везаним за обнову других српских историјских и културних објеката, представља још један од доказа који описују праву природу нове Југославије. Власт је наставила политику окупатора.
Манастир се нашао у историјском и биолошком вакууму, у коме се, као и околно становништво, борио само да преживи и сачека неке боље дане. А они, ево, већ четврт века не наилазе. Последњих година опажа се само опадање страха становништва од власти. Сада барем жене могу долазити у манастир и понешто му доносити за издржавање, а да читава породица не буде обележена као непријатељска, што је повлачило посебне санкције.
Судбина манастира Режевићи одсликава оно што се збивало са српским народом у историји коју смо могли пратити. Није случајно што се за све време толико страних сила стекло на овој земљи, и не може бити случајно што се послератни режим у потпуности идентификовао са истим оним циљевима које су имале и стране силе када су освајале ове крајеве.
Драган Крстић, Психолошке белешке 1968-73, Балканија, Нови Сад, 2015.