И последња проповед на земљи о Христу ће бити у Јерусалиму. Први који су поверовали у Христа били су Јудеји. И последњи који ће поверовати у њега биће опет Јудеји
Јелица Ћирика (Извор: Лична архива)
По речима Дејвида Рапопорта, једног од највећих ауторитета у области проучавања феномена тероризма, свети терор представља феномен у којем се употреба терора оправдава теолошким концептима. У последњих месец дана сведоци смо ужасног рата који се води у Појасу Газе, али и на другим подручјима Блиског истока, уз употребу терора код зараћених страна. Свакако да постоје, а можда су и главни геополитички разлози за овај рат, ипак, ако ствари посматрамо из антрополошко-религијског угла, доминантни узрок и повод за рат, као и начин на који се он одиграва, добија другачије објашњење.
Постоје месијански или милеранистички покрети који читају знаке свога времена који показују да је долазак месије близу. Монотеистичке религије такође имају своје есхатологије које говоре о великим светским катастрофама епидемијама, ратовима, земљотресима. који најављују крај света каквог познајемо. У контексту јудаизма и делимично хришћанства, есхатологија подразумева успостављање државе Израел у библијским границама (Ерец Израиљ), повратак Јевреја из прогона и изградњу Трећег храма у Јерусалиму. У том смислу терор који производи страх и панику служи томе да створи неку врсту „светог времена“ које ће произвести директну реакцију Бога и условити долазак Месије. Дакле све то време ће произвести месијанско време или време есхатолошког краја.
Изабрани народ Божији
„Израел је народ свет Господу Богу своме, којег Бог изабра да му буде посебан народ између свих народа на земљи“. Како Талмуд каже, коначна потврда Јевреја као изабраног народа се десила за време синајске објаве када је Бог понудио Тору сваком народу, међутим осим јеврејског народа нико није прихватио Божији закон, тако да су народи света својим избором осудили сами себе да остану на нижем духовном нивоу. Ово схватање јесте антрополошки утемељено, јер се монотеистичке религије третирају као развијенији облици религиозности, а јудаизам је најстарија монотеистичка религија, као што је свима познато.
Даље, народи света деле се на Јевреје и не-Јевреје Гоји/Гојим, и анти народ – Амалик, племе које је ометало Јевреје приликом изласка из египатског ропства. Гојим или народи света могу стати или на страну Израиља или на страну Амалика. Израел спроводи своју свету мисију међу народима света и одбијање народа да Израелу признају мисију која му је од Бога поверена, а која се састоји у томе да спасе читаво човечанство, сврстава те народе на страну Амалика. Кабалисти иду и корак даље па тврде да су одбијањем Торе народи затворили за себе и врата будућег света. Душе праведника из других народа постојаће у будућем свету, али ће стајати у односу на јеврејске душе на исти начин као што одећа стоји на ономе ко је носи. Овакво учење изродило је јеврејски ексклузивизам, с једне стране, и антисемитизам, с друге. Дакле, треба направити разлику између класичних текстова јудаизма у Библији или Талмуду и кабалистичких текстова које ће прихватити хасидски Хабад покрет, Гуш Емуним покрет итд. Оснивач Хабад покрета хасидске струје ортодоксног јудаизма рабин М. М. Шнерсон рекао је да постоје две различите врсте душа: не-јеврејска која потиче од три сатанске сфере, док јеврејска душа потиче од светости.
Свети рат у јудаизму
У Старом завету свети рат је био обавезујући верски пропис којим Бог Јахве дозвољава масовно уништење непријатеља светог народа. Књига о Јестири, која се чита на празник пурим, између осталог говори да је Јеврејима допуштено да „потру и побију и истребе сваку војску којег му драго народа из земље, који би ударили на њих и децу њихову и жене њихове, а имање њихово да разграбе“. Након губитка државе од стране Римљана 70. године, овај верски пропис није имао много смисла у дијаспори, да би оживео у конфликту између Јевреја и Арапа који од седамдесетих година прошлог века све више почиње да добија верску природу. Свети, обавезујући Мицва рат, представља верску дужност и свако је обавезан да у њему учествује. Стога, у светлу Божјег откровења, било које претензије Палестинаца на делове свете земље су нелегитимне, јер Палестинци не представљају народ, већ антинарод. Немилосрдан рат је дозвољен једино против оних Арапа који одбијају право Израиља да влада светом земљом. Шуламит Салони, министарка образовања Израела у периоду од 1992. до 1993. године, узбуркала је јавност када је изнела чињеницу да израелска деца у верским школама уче да је палестинска популација амалик, те да је потпуни геноцид верска обавеза. Шуламит у свом чланку „Убиство под изговором праведности” помиње име рабина Израел Хеса који је чак са академске катедре заступао ово мишљење. У свом чланку који је изашао у студентском часопису, под називом „Геноцид: једна заповест из Торе”, рабин Хес је дошао до закључка да би свако сећање на Амалика требало да буде уништено са лица земље а Амалик је према Хесу свако ко устане против народа или државе Израел.
У Вавилонском Талмуду постоји прича о Три заклетве: прва, да Израел не би требало да се попне у свету земљу, друга, да се Израел заклео да се не побуни против народа, и трећа, да је Свети заклео народе света да неће исувише тешко тлачити Израиљ. Дакле класични јудаизам је против масовног пресељења Јевреја из дијаспоре у свету земљу, као и против побуне против владара не-Јевреја под којима живи јеврејски народ због бојазни од катастрофалних последица. Покушај да се убрза долазак месије и са њим крај историје помоћу људских фактора у јудаизму се назива „Приморавање руке Божије“ и оно доноси гнев Божији и несрећу изабраном народу. Изабрани народ требало би да стрпљиво чека док не дође право време коначног искупљења јеврејског народа – Геула. Секуларни ционизам потпуно је игнорисао правило „Три заклетве“, док се религијски ционизам правдао да је прекршио правило „Три заклетве“ ради спасавања Јевреја источне Европе од антисемитизма. Први ашкенаски рабин нове државе Израел сматрао је да је Израел ослобођен од Три заклетве зато што су други народи прекршили своју заклетву да неће угњетавати Израел. Нарочито након Шестодневног и Јом Кипур рата, када је освојен већи део библијског Израиља, сматрало се да је Заклетва престала да важи и идеја јеврејског месијанизма је поново доживела процват. Појавом покрета Гуш Емуним, који у себи садржи верску ортодоксију и екстремни национализам помешан са милитантним активизмом, сама држава Израел постаје средство за спровођење Божијег суда и насељавање територија које је Бог дао јеврејском народу у наслеђе, ако је потребно чак и екстремно агресивним начинима. По тумачењу ових фундаменталиста, прогон јеврејског народа и осуда акција јеврејске државе ће се наставити све док се не заврши процес искупљења.
Изградња Трећег храма
Поновна изградња храма у Јерусалиму представља главни циљ верског ционизма. Док је постојао јерусалимски храм, Јевреји су били у могућности да прођу кроз ритуално очишћење помоћу „воде очишћења“, воде која је помоћу сложеног ритуала била мешана са пепелом црвене јунице без мане, која је такође ритуално жртвована. Након уништења јерусалимског храма покушај да се нађе савршено црвена јуница су се показали узалудни, тако да се сви Јевреји сматрају ритуално нечистим. На место где је обитавала „светиња над светињама“ могао је да уђе само врховни свештеник на дан Јом ха-Кипурим, од којих се такође захтевало да буде ритуално чист, прочишћен помоћу воде очишћења. Сви они који би прекршили забрану посете подручја храма били би кажњени од Бога због кршења Његових закона. Из тог разлога Јевреји не ступају на тле испод којег постоји могућност да се налази стари олтар, јер његова тачна локација није позната.
Изградња Трећег Соломоновог храма и џамија Ал Акса – зашто се воде сукоби око овог светог места?
Као што сам већ напоменула, све је више група у израелском друштву које захтевају окончање муслиманске контроле над брдом Морија и стварање услова који ће довести до изградње Трећег храма. Они најекстремнији сматрају да морају да се муслиманске грађевине уклоне, како би се створио физички простор за изградњу Трећег јеврејског храма. По њима то је једини начин да се Бог умилостиви и приволи да наново поврати јеврејску историју на пут коначног искупљења.
Поделе у Израелу
Израел је дубоко подељено друштво. У етничком смислу постоје Ашкенази, Сефарди, Мизрахи, Фалаша Јевреји (етиопски). Постоји теорија неких генетичара о хазарском пореклу Ашкеназа, теорија која није доживела своју потпуну афирмацију у науци. Израелско друштво раслојено је и у социо-културном смислу. Само на примеру руско-јеврејских имиграната огромне су имовинске разлике унутар њих. Антагонизам постоји и између ултраортодоксних и секуларних Јевреја када је критеријум религија. У политичком смислу велика је разлика између израелске политичке деснице и левице по питању граница државе Израел и њеног односа са арапском популацијом.
У религиозну групу Јевреја који чувају све прописе јудаизма спада 20 одсто Јевреја Израела. Другу групу чине традиционалисти, који поштују јудаизам и ауторитет рабина, али не поштују све прописе Закона и њих чини око 50 одсто Јевреја Израела. У трећу групу спадају секуларни Јевреји који чине 25 – 30 одсто укупне јеврејске популације Израела. У оквиру религиозних Јевреја постоје ултраортодоксни харедим Јевреји, који углавном своје животе посвећују изучавању светих књига у религиозним центрима – јешивама. Они нису ционисти и не признају државу Израел, не иду у војску и сл.
Постоји теолошка концепција која измирује секуларни ционизам са религиозним ционистима и која се зове теорија о „месијанском магарцу“. По овој теорији морају се толерисати секуларни Јевреји, јер они имају своју улогу које нису чак ни свесни. Само насељавање и животна територија свете земље представљају верску обавезу која је изнад свих других обавеза, а коју секуларни Јевреји ипак испуњавају. Секуларни ционизам сликовито је представљен као магарац, док је религиозни блок представљен као тело које има задатак да усмери магарца. „Месијин магарац“ је такође и назив књиге израелског левичарског аутора С. Рахелевског из 1998. године, који је три године након убиства Јицака Рабина на врло критичан начин објаснио ове тенденције религиозног табора у односу према секуларном делу.
Небојша Тумара, Света земља, месија и месијин магарац (Извор)
На изборима 2009. године на власт у Израелу ступа политичка десница на челу са премијером из Ликуд партије Бенјамином Нетанијахуом. Рабин Цви Тау ултраортодоксног погледа на свет, поздравио је ступање на власт политичке деснице и у отвореном писму упућеном премијеру Бенјамину Нетанијахуу након његове инаугурације 2009. године истакао шта верски ционизам очекује од нове власти: „У овом судбоносном часу очи читавог Израиља су уперене у вас – човека којег је Божија промисао поставила да уздигне част Израиља стојећи јак насупрот притиску народа који злоупотребљавају нашу независност и мешају се у наше послове… Народи света ће засигурно на крају сићи са историјске позорнице, али вечност Израиља заувек ће остати истинита… Ви сте посланик јавности, целокупног јеврејског народа и Бога. Ви сте посланик којег је светост наименовала, Божанска моћ која управља читавим светом, моћ Чувара Израиља који никад не спава нити дрема и коју води Израел ка пуноти искупљења…”
Који су разлози за све већу популарност националистичких и ултраортодоксних идеја у израелском друштву у новије време? После полета Геула покрета односно месијанизма након ратова из ’67. и ’73. држава Израел одлучује да се повуче са територије Синајског полуострва 1979-1982. године и евакуише насеља која су тамо основана. Споразум из Осла између Израела и Палестинске ослободилачке организације довео је до потписивања споразума у Вашингтону 1993. године. Израел се по овом споразуму обавезао да ће се повући са појаса Газе, Јудеје и Самарије, како би се основала територија са независном палестинском управом. Ово је изазвало велики шок код националиста и верских циониста, а врхунац њиховог незадовољства је достигнут 2005. године када су као део плана евакуисана јеврејска насеља у појасу Газе и четири насеља у северној Самарији. Ова одлука израелске Владе довела је до кризе на неколико нивоа. На религијском плану уздрмао је саме основе месијанског ционизма. Иако секуларна, држава Израел представља свети ентитет који игра пресудну улогу у Геула процесу и сад одједном одлучује да делове библијске земље преда у руке Арапа. Можда је управо овај догађај био прекретница и појавио се став који се односи на тежњу стварања теократске државе, односно државе која ће се руководити принципима Торе, а они радикалнији елементи од тада почињу да сматрају да треба деловати кроз активизам или, другим речима, кроз насиље и терор, без ослањања на секуларну државу Израел. Међу рабинима могло се чути: „Нећемо заборавити. Морамо преузети контролу над механизмима владе, постепено преузети контролу државе Израел. Уз Божију помоћ живећемо да видимо изградњу храма и одистинског повратка Божјег присуства на Циону“.
Бенјамин Нетанијаху недавно пред Генералном скупштином УН приказао карту без Палестине
Ако сада погледамо кроз ову призму на јеврејско-палестински конфликт, можда ће нам бити јасније да су сви покушаји измирења и стварања мира и нормализације односа осуђени на пропаст, будући да је конфликт између Јевреја и условно речено чак читавог света, нешто што представља део битисања светог народа до свршетка историје. Све док не завладају целокупном територијом свете земље, површни политички компромиси одлажу искупљење јеврејског народа, а са њим и искупљење читавог света. Тада ће наступити време истинског мира које ће претходити доласку месије, који ће владати уједињеним јеврејским народом, а остатку света донети еру правде и мира.
Нека тумачења будућих есхатолошких догађаја у Израелу праве разлику између месије из куће Јосифове који ће населити земљу и бити победоносац у ратовима, али који неће успети да победи у рату који он дефинише као апокалиптични рат Гога и Магога и месије из куће Давидове, који ће на чудесан начин довести Израел и све народе света коначном искупљењу. Јом Кипур рат је можда последњи рат од ратова Гога и Магога и први који најављује још два страшна рата који ће најавити долазак месије из куће Давидове.
План спасења Израиља – православно хришћански концепт
Хришћани прихватају да је народ Израиљев био изабрани народ Божји. Из њега су потекли највећи светитељи и пророци наше цркве Аврам, Мојсије, Илија, апостоли, Претеча, а пре свих Мајка Христова. Нико од њих не жели да се Израиљ „изгуби“, а нарочито не дуготрпељиви Господ. Апостол Павле нам открива да је Бог још одавно припремио тајни план спасења Израиља: „Јер нећу браћо да ви не знате ову тајну, да не мудрујете сами по себи: део Израиља отврдну, док не уђе пун број незнабожаца. И тако ће се спасити сав Израиљ“ (РМ 11, 25-26)
Овај тајни план спасења Израиља ће се испунити у личности Израиљца пророка Илије. Ово је посебан разлог због којег Бог већ вековима држи у приправности пророка Илију, кога је живог узео на небеса, првенствено због спасења Израиља који је разапео Спаситеља Христа. Он ће поново доћи на земљу пред други долазак Христов да преобраћа Јевреје и видеће га како им са жаром говори о Христу и повероваће му! Успоставиће првобитни однос који је Израиљ имао са Истинитим Богом. Прва проповед о Христу је почела у Јерусалиму, месту у ком је погубљен. И последња проповед на земљи о Христу ће бити у Јерусалиму. Први који су поверовали у Христа били су Јудеји. И последњи који ће поверовати у Њега биће опет Јудеји.
Литература:
- Слободан М. Јанковић, Блискоисточна криза: Рат без мира, Београд, 2019.
- Небојша Тумара, Света земља, месија и месијин магарац, Крагујевац, 2012.
- Архимандрит Василије Бакојанис, Знаци времена и свршетак света, Крагујевац, 2015.