Срамотно је што су у данашњој „независној Србији” положај и стварно стање српске ћирилице чак гори него у југословенској комунистичкој Србији
Драгољуб Збиљић
Истина је ноторна да су нам Хрвати у прогону српског писма и присвајању наших културних и других вредности стварно превише и све више дужни. Ипак, за понешто кривица је на нашој страни, јер нису баш за све криви само Хрвати. Признајмо и ми – Срби – себи (да поштеном делу Српства буде бар мало лакше) да смо понекад, на своју штету, себе глупо оштећивали и брукали.
Довољан је само један речити пример за речено: наша брука у прихватању хрватске националне верзије латинице – изузмемо ли време окупација и забрањивања ћирилице, рецимо, у Првом светском рату и у Другом, у НДХ – и у данашњој „независној Србији” представља наше велико понижење пред објективним стручним и добронамерним светом. У томе учествују чак и поједини српски лингвисти и филолози [посебно је срамотни пример филолога П. М. који никада није одустао да шири фалсификат да је хрватско национално латиничко писмо гајица у ствари – „српска латиница” и да ју је „саставио Вук Караџић” (!), чиме је тешко (о)брукао не само себе него и цео свој лингвистичко-филолошки еснаф и свој народ много глупо и сасвим не само непотребно него и штетно].
Хајде да некако човек разуме када смо под пресијом и морањем (под окупацијом и под комунистима) напуштали своје – и од страних истраживача оцењено као најбоље, најлепше, најједноставније и најфункционалније на свету – српско ћириличко писмо, али како да ико нормалан разуме нас Србе када, и после свега што тачно знамо, наши лингвисти и власт држе на снази правопис с противуставно легализованим хрватским латиничким писмом и противуставне законе због којих је хрватско латиничко писмо заузело и лако срамотно задржава чак 90 одсто простора српској савршеној ћирилици!
Илустрација: Новица Коцић
То је и Богу плакати, али српски живи (хвала Богу, нека су нам живи!) лингвисти и власти још ни једну једину искрену и функционалну сузу нису пустили због њиховог упорног и данас у „независној Србији“ (само)полатиничавања хрватским писмом Срба, уништавајући наш најјачи (писмени, културни) стуб свеопштег идентитета, без којег Срби, како многи свесни с правом истичу, немају никакву будућност.
Срамотно је што су у данашњој „независној Србији” положај и стварно стање српске ћирилице чак гори него у југословенској комунистичкој Србији. И српски лингвисти и српске власти још нису пустили ни једну једину искрену и функционалну сузу због масовног јавног (само)полатиничавања Срба хрватским писмом свога напаћеног српског народа, а и једни и други понекад лију само крокодилске (лажне) сузе за српским писмом као „националној вредности”, а својим поступцима допуштају – својим неуставним правописом и апсурдним законима – да туђе писмо понижавајуће заузима чак 90 одсто простора у Србији, готово исто као у окупираној Србији пре нешто више од сто година (1916–1918) када су, под окупаторовим бајонетима, у Београду и широм Србије скидане табле са српским писмом и замењиване таблама с хрватским латиничким писмом.
Записано 6. новембра 2023.