Није проблем у школама и директорима, у министрима и властодршцима, проблем је у нама, који ћутимо и трпимо, који нисмо слободни да одлучимо и кажемо НЕ мобингу, партијама, комбинацијама, лошим људима
Бејаше фебруар 2017. године, још један састанак Савета родитеља у просторијама ОШ „Светозар Милетић” у Земуну. Директор, омиљени човек међу Земунцима, посебно оним најмлађима, саопштава да је дат налог за његову смену. Закључујемо да су разлози неважни за васпитно-образовни рад у школи која је у том тренутку најбоље оцењена школа, а наш вољени Љуба најбоље оцењени директор основне школе у држави.
Кратко о Љуби:
Човек који је, преузимањем велике директорске обавезе, ишао од врата до врата и молио да се деца упишу баш у школу којом он руководи, сећам се тога као да је било данас…
Човек који је унапредио рад у школи, створио моћан наставнички колектив, реновирао комплетан објекат школе без помпе и доласка политичара на отварање, тихо и ненаметљиво, повећао број одељења, имао визију за СВУ НАШУ децу, планирао рекреативне наставе у посебном издвојеном одељењу школе у селу Шилопај подно Рудника. Говорио је да ћемо тамо изградити смештајне капацитете и пољопривредно добро где ће деца моћи да раде у башти, уберу краставац, ишчупају шаргарепу из земље, чувају овце и говеда, а у одређеним периодима и да ходају стазама Српске војске и путевима Колубарске битке…
Човек који је говорио да му не треба чланска карта ни једне партије, да му је мука од обећања да ћемо „ући” у Европу за две, три године. Који је говорио да хоће деци сада да пружи образовање и васпитање…
Извор: Печат
Несебичан борац за здрав живот, поштен и правичан однос међу људима, за свако одсуство насиља међу децом. Праведник.
Са гнушањем смо одбили предлог за Љубину смену, дали му подршку, покренули петицију и на неки чудан начин зауставили стихију којом се квалитетан кадар мења са чланом владајуће партије (која год да је била на власти).
Августа 2017. године сам се налазио у далекој Централноафричкој Републици. Време је припрема за почетак нове школске године. Као гром је одјекнула вест да су просветни инспектори из Зајечара (?!) донели решење о смени директора из Земуна. Разлози неосновани! На посао је примљен наставник географије који нема мастер диплому (али има потврду факултета – државног – да је диплома еквивалент мастеру) и записник Школског одбора није водио записничар већ неко из састава одбора.
Међу родитељима и децом шок.
Организовасмо се са свих меридијана, формирасмо групу „Не дамо Љубу”, покренусмо се у одбрану праведника. Срце ми је било пуно, деца су на примеру родитеља могла да науче нешто, за промену. Идеја око које смо се сви окупили је одисала слободом, истином, правдом, поштењем, поштовањем, мирисала је на бољу будућност наше деце. Свакодневни бојкоти наставе, живи зид око школе, нисмо дозволили да се нешто што је добро квари. Систем није био у праву, то смо желели да докажемо свима. Погрeшио је. Позадина одлуке о смени директора је све само не бољитак наше деце…
После месец дана наше борбе, Љуба се обратио препуном дворишту деце и родитеља (у тренутку када је протест постао опасан по оне који су на неким функцијама и прерастао двориште школе) и рекао да даје отказ. Да је тако најбоље за нашу децу, да му верујемо. Да ће нови директор бити уважени и вољени наставник историје. Веровали смо му. Опет мук и шок. Директор није постао наставник историје већ наставница са чланском картом владајуће партије…
Љубу сам срео још неколико пута, углавном поред маратонске стазе како бодри тркаче на београдском маратону…. Бог душу да му прости…
Месеца маја 2023. године страдаше невини, наивни и безбрижни. Бог душу да им прости. Камен би проплакао. Шта смо то урадили? Где погрешили? Како смо као друштво то дозволили? Формираше одговорни тимове, обећаше укидање програма са насиљем, сексом, простаклуком, безобзирношћу. Један одговорни министар је чак поднео оставку, дао пример осталима. А остали почеше са лечењем последица а не узрока, по ко зна који пут… А мали анђели су на неком бољем и праведнијем месту. Стид ме пред њима и Богом погледати ка небу, јер и даље не учинисмо ништа…
А пример нечињења је следећи:
Месеца августа 2023. године, пет година након покушаја одбране деце од насртаја државе (апсурдно, зар не?), разговарам са пријатељем о проблему који он има у једној школи у насељу „Браћа Јерковић”. Дете (паметно, весело, насмејано, васпитано, анђелак за пример) му је изложено малтретирању (како би данас рекли вршњачком насиљу) још од јаслица. Покушали су то на разне начине да превазиђу, разговорима, саветима, састанцима, контактом са родитељима проблематичне деце (а сви знамо да их има), није дало резултат.
Кулминирало је на крају првог разреда (јун 2023. године), када су се у решавање проблема укључили и психолози реномиране државне здравствене установе. Након прегледа, анализа, тестова, сеанси, сијасет разговора, стручни људи су закључили да дете треба да промени средину, да се склони од извора проблема и малтретирања.
Пријатељ са документацијом одлази у школу, рачуна да је питање промене одељења формалност, и остаје шокиран одговором директорке (са чланском картом владајуће партије). Рече најодговорнија у школи да за тим нема потребе и да је са дететом све у реду, да нема потребе да дете ишта мења и да је детету у тој средини супер. Рече и да је о томе разговарала са својом психолошко-педагошком службом и учитељицом детета и да они кажу да је све у реду (при томе, ПП служба је дете видела два пута, на упису у први разред и при једном разговору, прим. аут.).
Извор: Вечерње новости
Пријатељ је искористио све могућности које има, обратио се градском просветном инспектору, па државном просветном инспектору, па министру просвете – са Пировом победом у предлогу једног од инспектора да се детету промени одељење, што је директорка са гнушањем и великом дозом егоцентризма одбила…
Одлучи мој пријатељ да испуни своју уставну обавезу и упише дете у другу школу. После неколико непријатних разговора са надлежнима из друге школе (чија је суштина била одговарање од промене школе јер „директори морају да се чују и то реше”), схвати да су ствари у свим школама мање-више исте и да децу то не треба претерано да занима… Али и да нема образа да остави ствари нерешеним. Не пред будућношћу своје деце…
Није проблем у школама и директорима, није проблем у министрима и властодршцима, проблем је у нама, који ћутимо и трпимо, који нисмо слободни да одлучимо и кажемо НЕ мобингу, партијама, комбинацијама, лошим људима, медијима…
Све што је потребно за зрно слободе јесте да искључимо телевизор на три дана, да се бавимо својим проблемима, својим породицама, својим пријатељима, да све оне који нас трују на разним националним фреквенцијама и кабловским каналима ставимо тамо где им је и место – у заслужени мрак.
Господо која управљате будућношћу, џаба вам све, свакодневно падате на испитима пред очима деце.
Сумирајући све, питам се како нас виде и какву им будућност креирамо…