Унију са Ватиканом на Фирентинском концилу 1439. потписали су сви православни верски поглавари – осим српског. Унија се зато распала, што Ватикан никад није опростио Србима, пише Онорије АЕ Илирије
Извор: Стање ствари
Путин у својој изјави каже да зна да Запад свим силама труди да сломије и уништи Србију а пре свега да је сломије и понизи али не зна зашто. Да ли ми то знамо? Судећи по актуелним дискусијама о броју српских жртава у Јасеновцу и дилеми коју неки намећу да ли је геноцид уопште постојао, као и извору толике мржње према Србима која је генерисала бестијалност каква није виђена у досадашњој људској историји и коју потомци тих починилаца 100 одсто одобравају и настоје да наставе, мало од наc зна.
Жалосна је чињеница да су највећи злочини извршени од стране бивших Срба. Пракса употребе „домаћих“ ресурса се показала најефикаснија било да је реч о инсталирању врховног послушника који практично омогућава и потписима легализује српско самоуништење или употребе локалних јахача за промоцију њиховог наратива на дневној бази у медијима или лажне историје…
Има више извора одакле потиче та мржња у претходних неколико хиљада година а један се, не случајно, никако или врло мало помиње јер је у колизији са актуелним екуменизмом и папорукољубљењем. Реч је о мржњи Ватикана према Србима која инструира и инспирише западне центре моћи и владе да свим силама раде на уништењу Срба, па чак и обичне људе да ирационално мрзе Србе, да макар у изобличеном гневу скину своју блазирану маску и бесомучно звижде Новаку у Вимблдону.
Има више аспеката те мржње, почев још од времена мог службовања и много пре званичног одвајања католичке секте од Мајке цркве, њеног похода ка уништавању православља на западу и Енглеској. Присетићемо се једног не тако давног догађања који се актуелизовао последњих година са намером да се поново Фанар искористи за оно што је заједно са Ватиканом започео пре скоро 600 година.
Реч је о Фирентинском концилу (сабору).
Сабор у Фиренци сазвао је 1439. папа Еугеније IV, а одобрио га је византијски цар Јован VIII Палеолог. Према изворима, дошли су сви православни патријарси и представници, чак и руски. Сви, осим српског. Према историјским изворима, тадашњи владар Србије деспот Ђурађ Бранковић рекао је српском црквеном поглавару да ће га обесити ако оде у Фиренцу.
Сабору су присуствовали цариградски патријарх Јосиф II, пуномоћни представници Патријарха александријског, антиохијског и јерусалимског, митрополит молдавски, кијевски и све Русије Исидор и епископ суздаљски Аврамије, два представника Грузијске православне цркве (епископ и синовац г. грузијски цар Александар), епископи Ефеса, Трапезунда, Ираклије, Кизика, Сарда, Никомидије, Никеје, Трња, Монемвасије, Лакедемоније, Амасије, Митилиније, Ставропоља, Родоса, Маленике, Драмије, Анкиале, Драстрије и богословије, укупно око 700 људи.
Сабор је детаљно испитао разлике између западне (католичке) и источне цркве. Акценат је стављен на разлике у догмама, посебно на такозвани филиокве (лат. filioque) — додатак који је Римска црква учинила Символу вере. Разговарало се и о другим догматским питањима – о чистилишту, примату папе у васељенској Цркви, слављењу тајне Евхаристије.
Драган Крстић: „Филиокве“ или Папство као прототип западног тоталитаризма
Сабор је проглашен васељенским. Већ на почетку саборских заседања Латини нису испунили договор о благовременом одржавању византијске делегације, па су православни морали да дају залог и продају своје ствари за храну. Премештање сабора из Фераре даље од границе, у Фиренцу, није било повезано с кугом (која се завршила два месеца раније), како је званично саопштено, али су патријарх, цар и папа желели да спрече представнике православне делегације од бекства у Византију пре краја заседања. На унутрашњем састанку византијске делегације цар се заложио за пресељење у Фиренцу због недостатка средстава.
Унију са Ватиканом су потписали сви православни верски поглавари – осим српског. Пошто је сазнао да се Србија супротставила моћном Ватикану, због срамоте коју је нанела Русији, велики кнез је је протерао свог црквеног представника. Треба напоменути да се једино митрополит Ефески Марко Евгеникос противио унији и да је био једини грчки посланик који је одбио да потпише.
Извори кажу да је било и нереда у Цариграду након што се сазнало да Срби нису потписали унију. На захтев народа, Васељенски патријарх је морао да се повуче, а због распада уније Ватикан никада није опростио Србима.
Од тада почиње вековна мржња према Србима. Велики одјек у православном свету и народу имала је чињеница да је на тај скуп одбио да дође само српски православни представник.
Треба нагласити да нису све римске папе одобриле filioque, а неколицина је увођење додатка у Символ вере сматрала потпуно неканонским.
Даље, од православних се захтевало да прихвате латинско учење о освећењу Светих дарова и да одбаце сопствено учење које је изнето током служења Свете Литургије Источне Цркве. Осим тога, латински став изражен је и у њиховим изјавама у вези са литургијском праксом Источне Цркве.
И на крају, православни су морали да потпишу и прихвате декларацију о папизму, формулисану на следећи начин:
„Изјављујемо да Света Апостолска Столица и Римски Понтификат имају првенство на целој земљи, и да је Римски Понтификат наследник блаженог Петра, поглавар Апостола, и да је намесник Христов, глава целе Цркве, пастир и учитељ свих хришћана; и да је Господ наш Исус Христос по лику Светог Петра дао пуну власт да чува, руководи и управља целокупном Црквом, како стоји у одлукама Васељенских Сабора и у светим канонима“.
На исти начин су православни били принуђени да прихвате чистилиште.
И тако је православље требало да престане да постоји. Још болније је било то што је православље продато, а не само издано. Када је већина православних делегата сазнала за потпуно неприхватљиве захтеве Ватикана, неки од присталица Уније затражили су од папе да их отворено обавести какве ће предности Византија имати од Уније. Папа је изашао са пословном страном и понудио следеће:
– Ватикан ће наћи и средити начин да пошаље грчке делегате назад у Цариград.
– Триста војника о папином трошку у Цариграду за одбрану града од Турака.
– Два брода у Босфору за одбрану града.
– Крсташи ће проћи кроз Цариград.
– Папа ће окупити западне владаре да помогну Византији.
Последња два обећања била су само теоретска. Међутим, када су преговори дошли у ћорсокак, и када је сам цар био спреман да прекине даље преговоре, целу ствар су решила четворица митрополита, промотера Уније; и све се завршило слављем које је дао папа; теолошке несугласице око привилегија римске столице решаване су уз чаше вина.
И коначно, дошао је крај Сабора. Написана је Одлука о унији у којој су православни одбацили православље и прихватили све латинске формулације и новине које су се међу њима недавно појавиле, попут учења о чистилишту. Прихваћен је и екстремни облик папизма, чиме је одбачена основна еклисиологија Православне Цркве. Сви православни делегати су прихватили и потписали унију, било у своје име, било у име источних патријараха које су представљали.
Потписивање 5. јула 1439. године пропраћено је тријумфалним богослужењем, а после званичног саопштења Уније, прочитаног на латинском и грчком, грчки делегати су пољубили папино колено…
Много је детаља о самом сабору, где су учесници били под великим притиском и присмотром. Један владика је избегао да потпише јер се правио да је луд, а сви су мислили да је заиста полудео. Неколико њих се искрало и побегло да не би били ухваћени.
Чак се и Марко Ефески, који једини заиста није потписао, извукао са бубрежном и зглобном болешћу пред папом да не би морао да стоји испред њега.
Чињеница је да једино Србија није послала представника. Тада је још увек имала последњег независног владара пре доласка Османлија. Унијати су већ преузели сву власт и цркве у Цариграду и надгледали спровођење унијата на терену, за шта су имали пуну подршку цара Палеолога. Чак је заробио Марка Ефеског који се искрао из Константинопоља да би отишао у своју епископију у Ефесу када је његов чамац пристао на острво Лимнос, које је још увек било заробљено под контролом Византије, и држао га у затвору две године.
Дакле, Ватикан је преузео све узде власти. Пример Србије постао је познат у целом православном свету, а многе је тргнуо из летаргије јер је уследила велика депресија у ишчекивању доласка Турака, који се догодио неколико месеци касније.
Да је и Србија потписала одрицање од православља, то би значило да су све православне цркве прихватиле самоукидање. Дакле, може се рећи да је пример Србије спасао православље јер је отпочео отпор у свим православним црквама, иако унијати (тзв. екуменисти) постоје до данас у свим црквама (обично скривеним), укључујући и српску. Мало је познато да Грци имају неколико потписаних тајних споразума са Ватиканом, а папизам фанарског патријарха је такође у правцу издаје Православља и потчињавања Ватикану.
С административне тачке гледишта, потписала је цела Православна Црква: цар Јован, митрополити и представници источних патријараха, митрополит кијевски Исидор и руски епископ Аврам…
Међу онима који нису потписали били су: митрополит ефески Марко (уз помоћ царевог брата, који је био противник уније), митрополит грузијски Григорије (правиo се неурачунљив), митрополит нитрански Исак, митрополит г. Софроније Гаски и епископ ставропољски исијски (тајно побегао из Фиренце и касније добио заштиту царевог брата).
Додатна непријатност с којом се суочила православна делегација у Фиренци била је смрт цариградског патријарха који је пронађен мртав у својој соби. Није доживео потписивање ороса и преминуо је осам дана након писменог одобрења филиоквеа на унутрашњем заседању византијске делегације.
На столу је (наводно) био његов „тестамент“, под насловом Extrema Sententia, у коме он у потпуности прихвата све што је проповедала Римска црква. И на крају, писало је: „На исти начин прихватам светог оца међу оцима, врховног понтифика и намесника Господа нашег Исуса Христа, папу старог Рима. На исти начин прихватам чистилиште. У потврду тога прилажем свој потпис.“
Нема сумње да ли је патријарх Јосиф написао тај документ. Немачки научник Фроман, који је темељно истражио наводни „тестамент“ патријарха Јосифа, каже: „Тај документ је толико латинизован и садржи толико мало мишљења која је патријарх изнео неколико дана раније, да је лаж очигледна.“
Патријарх Вартоломеј и папа Франциско (Извор: Религија.мк)
Убрзо су источни патријарси осудили Фирентински сабор као „тирански и лажни“ и одбили да прихвате Унију. Када се митрополит Исидор, један од највећих издајника православља, појавио у Москви са папским крстом испред себе, ухапсио га је велики кнез московски Василиј Васиљевич, а након тога послат да се пресели у Рим, где је примио кардиналски шешир.
У Цариграду је, напротив, Унија знатно ојачана. Унијатство није само постало државна црква Византије, већ је постепено, преко епископата, ушло у сав црквени живот. Стални представници Ватикана, предвођени кардиналом Исидором, надгледали су званичну лојалност Црквеној унији у Византији и властима, условљавајући тиме папска обећања дата Византији.
Символ вере, са или без додатака, није записан у бројаници сабора. Због изостанка одлука у оросу у вези са спорним питањима о којима се расправљало у скупштини, англикански посланици су одбацили унију.
Децембра 1452. године, међутим, унију је у Светој Софији прогласио кијевски митрополит Исидор у присуству цара, епископа и лаика. Истовремено, постојала је неизвесност да ли је овај проглас био привремена мера за спречавање пада Цариграда, који је уследио шест месеци касније.
Унија се показала неодрживом и заправо није дуго трајала. У року од неколико година, многи епископи и митрополити који су присуствовали сабору почели су отворено да поричу свој споразум са сабором или да тврде да су саборске одлуке изазване подмићивањем и претњама латинског свештенства. Тако је унију одбацила већина источних цркава.
Дакле, укидање православља су потписале cве православне цркве укључујући и руску, осим српске. Католицизам је прихваћен од цариградског владара, патријарха и свих епископа. Католици су надгледали одржавање католичке службе у целом Цариграду.
Пример Србије је био варница која иницирала побуну обичног народа а за њима и нижег свештенства. Православље се опоравило, иако су предстојале тешке године отоманског ропства. Ватикан је запамтио српско непотписивање предаје и од тада је његов константан циљ уништење Срба и Србије и инспирисање геноцида над њима. То смо видели у оба светска рата, у догађајима деведесетих и у захтеву папе Војтиле за бомбардовање Србије.
Један од облика константног рата против Србије је инспирисање и саучествовање у негирању геноцида над Србима, смањење броја жртава Јасеновца, беатификација Степинца, али и форсирање лажне историје Срба у чему учествује цела Академија, већина тзв. интелектуалаца, индивидуа типа Невена, Мишине, Ристића, па све до обичних тркача, ѣахача аѣпокaлипcе.
Коментатор с надимком Онорије АЕ Илирије
Скраћивање и опрема: Стање ствари