Изађе из цркве наш брат, прекрсти се, прође поред мене сав озарен што ме је упознао и седе у ауто. Не, није отишао. Гледао ме радостан, док нисам све истоварила и пренела у конак
Мати Герасима (Тинтор). Извор: Лична архива
Један младић, здрав и прав, прилази ми на манастирском паркингу. Тек што стигох из набавке, купила храну за животиње, на викенд акцији. Биће за неко време, срећно размишљам. Извлачим џакове и поздрављам га.
Видно одушевљен, обрати ми се:
– Први пут у животу видим монахињу! Дивно! Осећам дубоку веру, живот ме научио, више не пропуштам ниједну литургију, и Бог чује моје молитве, штогод му затражим – изусти млади човек готово у даху.
– Слава Богу, радујем се за тебе, брате – и ја изустих борећи се за дах на усијаном асфалту паркинга док сам истоварала аутомобил пун џакова псеће хране.
– Него, да те питам. Можеш ли ми мало припомоћи да истоварим ове ствари из аута?
– Стварно журим, немам кад, на послу сам, таксирам.
– Добро. Хоћеш ли да уђеш у цркву, да ти откључам?
– Може!
Отворих му цркву да се човек помоли, а ја наставих да избацујем оне вреће, а зној се слива низ лице.
Изађе након пет минута наш богобојажљиви брат, прекрсти се, прође поред мене сав озарен што ме је упознао и седе у ауто. Не, није отишао. Гледао ме радостан док се молио на седишту, све док нисам све истоварила и пренела у конак.
А ја у чуду. Прозборих у браду: Џаба нам, брате мој, вера без дела љубави.
Ни љубави без жртве за ближњег…
Господи, све нас помилуј.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница мати Герасиме)