Савремено српско богословље је заробило себе у стерилне и јеванђељу стране академске секуларне концепте, не треба му камен српске теологије новијег доба оличеном у св. владики Николају и светом авви Јустину
Св. владика Николај и св. авва Јустин (Извор: ФБ страница Жарко Видовић)
Академска теологија увек има искушење да скрене у апстракцију кабинентске изолованости. Отпорност овом искушењу остварује се уцрковљеношћу. То значи да је црквени живот основни оквир богословског рада. То јест, требало да и богословље буде служба цркве, баш као што је то свештеничка и аколутска – служба црквенслужитеља појаца, чтечева и црквењака. Богословска служба се огледала у просвећивању народа и васпитавању нових свештеника и пастира и бризи да предање буде разумљиво савременицима и без смућења. Супротност тога је академска изолованост у свој свет професионалне самодовољности и то опредељење називам концептуалном теологијом.
Наш верујући народ је интуитивно осетио да нешто није у реду на Православном богословском факултету, али није правилно – или боље рећи довољно прецизно – одредио шта је то. Тако је у средишту пажње било питање да ли је догматика светог авве Јустина замењена Зизјуласовом. Одговор је наравно потврдан, али то није суштина проблема. Наиме, Зизјуласова догматика није спорна (он је споран због тога што је био ангажовани теолог Васељенске, а заправо америчке патријаршије), па самим тим није ни спорно то што професор – којем је Зизјулас био ментор – предаје и испитује управо према његовој догматици. Оно што је спорно јесте што је авва Јустин готово потпуно избачен са факултета. Наиме, није догматика једино његово дело, зашто се осталa ни не спомињу?! Управо као и свети владика Николај! А, шта је логичније него да се савремено српско богословље обликује управо према делима заправо проповедима и благовестима ове двојице новојављених српских светитеља?!
То би било логично да није дошло до изопачене метаморфозе нашег највишег богословског училишта. Сматрам да је суштина проблема на ПБФ-у у томе што је од деведесетих дошло до кобне смене те да је концептуална теологија потпуно потиснула црквено богословље.
Концептуална теологија је затворила себе у академску кулу од слоноваче коју не интересује спољашњи свет нити до ње допире било шта, што није из теолошке лабораторије, чак ни мирис тамјана из капеле ПБФ-а, која и архитектонски представља срце факултета. (Она има утицаја само на стручне литургијске предмете.) „Од хришћанства су направили професију и то назвали теологијом.“ Овај саркастичан коментар једног професора књижевности нажалост јесте правилна дијагноза савременог српског богословља.
„Стање ствари“ поклања књигу Родољуба Лазића „Нов(аторск)о богословље митрополита Зизјуласа“
Илустрација оваквог стања је један међународни симпосион о екологији (још једна од тема увезених из савременог грчког богословља које је света крава концептуалне теологије) на факултету који се налази поред Панчевачког моста –те је такорећи у комшилуку и истоименог града у којем је, и те године као и много пута раније, дошло до еколошке катастрофе које је изазвала фамозна азотара. Да ли је било речи о реалној еколошкој катастрофи на научном, теолошком скупу о екологији, да ли је уопште поменута?! Имате једном право да погађате.
Концептуална теологија је оградила свој свет специфичним језиком и појмовним апаратом неразумљивом широј академској заједници а камоли обичним људима и верницима. У том забрану се пландује на „заслуженим“ друштвеним статусима и звањима и не желе да ишта ремети то блаженство.
Тек као последица таквог настројења долази одбацивање теолога који су били проповедници речи Божје, светосавски мисионари међу новим српским паганима.
Наравно да све што није стерилно академско заслужује презир универзитетских чистунаца. „ФУЈ ЖИВОТ“ – став је према тенденцијама које нису стриктно стручне. Бављење друштвеним темама дозвољено је само ако је либералног модерно – плуралистичког дискурса, јер основна карактеристика концептуалне теологије јесте епигонство, некритичко и нестваралачко подражавање готових и увезених концепата. Израз колонијалне свести која је владајућа духу времена транзиционе Србије.
Празан простор асаниран – најпре од „живог живота“ а потом и свакодневног – попуњава се спајањем теологије са психологијом. Од интересантних, али недовољно богословски оцењених и процењених, предавања и дела проф. Јеротића, створен је главни ток теолошког интересовања. Његови следбеници су од Богословског факултета направили рецидив катедре за психологију. Можда боље рећи популарну психологију.
Владета Јеротић: Како мислити данас о чудима у Међугорју или И православци иду у Острог
Због свега реченог надам се да вам је јасно да концептуални теолозима не треба крајеугаони камен српске теологије новијег доба оличеном пре свих у св. владики Николају и светом авви Јустину али и другим, нашој јавности мање познатим, теолозима као што је дугогодишњи уредник Теолошких погледа владика Данило Крстић или први декан прота Стева Димитријевић. Зидарима који одбацише камен темељац не треба ни целовит владика Атанасије, односно његови радови у којима се бави живим предањем у Цркви, као и темама из културе памћења односно страдања нашег народа, или увидима у стварност коју живимо.
Савремено српско богословље уместо да буде црквена служба и пројава светлости Божје која би преображавала мисао, дух и живот српског народа, заробило је себе у стерилне и јеванђељу стране академске секуларне концепте.