Знају добро Руси какву буру подиже графит ’Кад се војска на Косово врати’. Ништа није препуштено случају. Налогодавац графита у обе државе је исти. Само се ангажују локални извођачи
Бошко Јакшић (Фото: Фонет/Ненад Ђорђевић)
Ових дана су широм Русије осванули графити „Кад се војска на Косово врати”, а аутори су се потрудили да порука проблематичне солидарности брзо стигне до Србије где су је патриотски русофили дочекали као још један крунски доказ пријатељства два народа.
Руска Федерација и Владимир Путин, могло би да гласи незванично тумачење поруке, подржавају војни упад Србије на Косово како би се отета земља вратила матици. Баш као што је Русија војском 2014. покорила и анектирала Крим. То што у једном случају брани суверенитет и територијални интегритет, а у случају Украјине га руши, то је већ привилегија светских моћника.
Иза поруке крије се прагматски интерес Москве да Србију увуче у ратни сукоб на Косову. Ништа мање, ништа више. Проблем је што овдашњи примаоци поруке, заслепљени емоцијама, нису у стању да прочитају суштину.
Руси се Срба сете када су им потребни. Лако је њима да са нама раде шта хоће када знају с ким имају посла. Ми њима браћо, они ни да нас сврстају у десет најомиљенијих народа.
Графит у Бањалуци (Фото: Андреј Леонов/РТ Балкан)
Руси су давно имали прилику да заштите своју српску браћу. Јуна 1999. су, после усиљеног марша из Босне, заузели приштински аеродром „Слатина”. Амерички генерал Весли Кларк, тада командант НАТО-а у Европи, дао је налог за заузимање аеродрома како би се Руси удаљили. Британски генерал Мајкл Џексон одбио је наређење речима за историју: „Нећу започињати Трећи светски рат за вас.”
Руси су могли да остану, али у Москви је на пролеће 2003. донета одлука о повлачењу руских војника из мисија на простору бивше Југославије. Косово је препуштено снагама Кфора, а Руси су заузели вербалну бусију обећавајући Србији заштиту у Савету безбедности УН.
Сада креатори хибридних операција у Кремљу, користећи ефикасну пропагандну машинерију, поручују Србима да врате војску на Косово – што би изазвало оружани сукоб неслућених размера. То што би се та војска враћала у пластичним кесама, Москву не занима. Било би од користи да покуша да ослаби притиске које трпи због агресије на Украјину.
Подстицање „повратка војске” пропраћено је идиличном поруком „Срби и Руси браћа заувек”, исписаном на два језика и окаченом по плакатама на више локација по Москви, укључујући и на згради медијске куће „Расија севодња” у једном од најстаријих делова града.
Плакат на згради медијске куће „Расија севодња“: Срби и Руси браћа заувек! (Фото: РИА Новости)
Овдашњи путинофили су одушевљени. Само да их подсетим: колико сам чуо, Русима су браћа и Украјинци. Врући Балканци не познају хладне северњаке. И даље слепо верују да је Русија највећи донатор Србији иако донације износе 0 (словима нула).
Како се олако поништавају многа поглавља историје која кажу да су се Руси увек и искључиво водили сопственим интересима, и онда када су се представљали као „браћа”. Овде то многи не знају и не желе да знају. Заборављају да су током последњег рата Руси Хрватској давали оружје које нису хтели Србији. Заборављају како је олако Путин најавио да је спреман за трговину Косово–Донбас.
Бошко Јакшић: Добијамо новог суседа – републику Косово, заборавите убудуће на тзв. Косово
Графит је опасна пропаганда у земљи у којој су управо догађаји на Косову 1999. Москви обезбедили утицај какав дотле деценијама није имала. Кремљ је на темељима пансловенства и панправославља Србију претворио у најближег савезника у Европи (сем Белорусије) и вешто капиталише на томе што разни грађани ове земље славе рођендан Владимира Путина и најрадије би га видели као лидера Србије. Руси и Срби као једини браниоци Бога и православља на земљи побеђују у борби против западних сатаниста које чека пакао.
Режимски медији одмах су прихватили да шире поруке које преноси телевизија Раша тудеј, забрањена по Европи. Требало би да будемо просто очарани што су по Москви, Санкт Петербургу, Јекатеринбургу, Саратову, Тјумену или Орелу исцртани поменути графити.
Овдашњи путинофили тумаче их као знак да уз Србе стоји читав руски народ. Песимисти попут мене у свему виде добро осмишљену милитантно маркетиншку акцију. Занима ме шта ће сада да кажу на Пинку.
Знају добро Руси какву буру подиже графит „Кад се војска на Косово врати”, стих из народне песме „Јечам жњела косовка девојка” који је покојни митрополит црногорско-приморски Амфилохије изменио. Не само у Србији, већ и по Црној Гори у Републици Српској. Активисти су онај у Београду прекречили, али се убрзо појавио на истом месту и на десетинама локација широм Србије.
"Кад се војска на Косово врати…"
Може ли лепше нешто данас?!😍 pic.twitter.com/rQkazaw5ev— 🇷🇸 (@KosovkaBre) September 20, 2020
Ништа није препуштено случају. Налогодавац графита у обе државе је исти. Само се ангажују локални извођачи.
Руси упорно играју на косовску карту експлоатишући емоције значајног дела српског народа. Представљају се као свеци заштитници. Спољни чувари косовског завета, кључари српског Јерусалима. И добро им иде, што потврђује и одушевљење графитима код дела јавности.
Методологија је већ толико пута испробана. На дан проглашења косовске независности, 17. фебруара, ове године је у Москви испред амбасаде Србије одржан митинг солидарности. Читале су се пригодне поруке: „НАТО је убица словенског света”, „Косово је Србија” и „Руси и Срби су браћа заувек”.
У јулу је на пријатељском мечу Црвене звезде и Зенита у Санкт Петербургу развијен транспарент „Руси и Срби заувек браћа”, а недавно су – потврђујући оркестрираност кампање – навијачи фудбалског клуба Спартак у Подмосковљу исцртали графит „Кад се војска на Косово врати”.
Позивни графит војсци Србије је претећа провокација. Позив на косовски бој у пуном смислу те речи: тамо су се после два века вратили – Турци. Ено их у касарни Султан Мурат. Хоће ли власти реаговати? Кладим се да неће иако је ово прст у око омиљеној тези Александра Вучића да је Србија фактор стабилности у региону.
Наслов и опрема: Стање ствари
Прочитајте још
Бошко Јакшић
Бошко Јакшић је био дугогодишњи дописник Политике из иностранства, а у пензију је отишао 2014. са места уредника Спољнополитичке рубрике. Сада је коментатор који се бави домаћим и спољнополитичким темама, из пензије. Током извештавања из Рима, написао и чувени акростих. Отац му је био предратни париски ђак и послератни генерал ЈНА. Можда је ипак најпознатији по чињеници да је његов „фасцинантан текст о Косову“ био похваљен директно из Стејт департмента, из уста/пера Данијела Фрида, ондашњег заменика секретара САД за Европу и Евроазију. Занимљиво је да уредништво Политике и даље објављује овог „пензионера“ и вредно поставља сваки његов прилог на (ограничено) Интернет издање. У фебруару 2015. године написао текст „Зашто не понудити Косову столицу у УН?“, у децембру 2019. заложио се да „Србија прва повуче непризнавање Косова“, док је у октобру 2022. залагање за реинтеграцију КиМ оценио као „Златоусту декларацију са опасним последицама“. Био сарадник Стратфора. У Надзорном одбору је Ист-вест бриџа, члана Трилатерале
