Косово и Метохију можемо сачувати док год кандило идеала пламти у нашим душама. Тај пламен ће кад-тад породити власт достојну народних идеала
Мурал у Србињу, Република Српска (Извор: Фејсбук)
Одговор на ово питање није једнозначан. Одговор би могао бити и да и не. Ако посматрамо ствари са становишта идеализма о којем говори Достојевски, а који поткрепљују историјски примјери, одговор је да – без власти је могуће очувати Косово. Могуће је очувати га у срцу, у молитви, у преношењу идеала на потомство, и што не рећи – у популарној култури (музици, филму, на мајицама, качкетима; добар примјер је дјеловање наше популарне групе Београдски синдикат), рјечју – баштинити и чувати идеју у кругу свог дјеловања и у складу са својим могућностима. Никада не одустати од идеје да је Косово наша света земља без које ми више не бисмо били ми, већ неки други Срби, скројени по мјери окупатора и домаћих компрадорских елита.
Ако посматрамо ствари у овом кључу онда ће плод засијане идеје у нашим срцима бити власт која ће бити спремна да се одлучно и храбро бори за Косово и Метохију, без уступака, без трговине светињом и изношења највиших идеала на ЕУ(ропску) пијацу, а што данашња власт и све тзв. демократске власти усрдно чине.
Власт и идеја
Власт и идеја иду руку под руку. Ако власт постоји само ради власти онда је народна дужност да је развласти, јер просто речено не бори се за идеале због којих је и бирана да влада. А ако власт има идеју а она не живи у народу она ће, прије или касније, свакако пропасти. Сасушиће се као оно зрно из Јеванђеља које падне на каменито тле (Мат. 13:5-6). Дакле, дужност сваког појединца је да у свом срцу засије идеал, ако то већ није учинио, а ако јесте да га гаји, да се не обазире на спољашње пријетње, јер је идеја ствар духа и не може бити угушена спољашњом присилом. Стога је важно понављати да је велика снага у сваком од нас. Ако у нама буде горила буктиња идеје, по ријечима Достојевског, ма она изгледала слаба, непрактична, идеална и смијешна у очима властодржаца и њихових апологета, увијек ће се наћи неки човјек који ће приступити светој ствари, не плашећи се раскида са пређашњом политиком, мудрацима покоравања и апологетама аутократије.
Срећко Максимовић: Мени Косово не можете одузети – оно је мој Завјет, моја молитва
Карађорђево зрно
Као историјски примјер навешћу појаву Карађорђа у времену најгорег турског зулума и сјече кнезова. У том моменту, народ је обезглављен, све угледне људе Турци су посјекли. Изгледа да више нема наде. Очајни српски народ се налази у, наизглед, безизлазној ситуацији. А онда се појављује Карађорђе. Неко ће рећи да је то чудо, и, да, ја ћу се сложити са њим. То је чудо народног идеализма. Народ је вјековима пјевао о Косову и ослобођењу Косова, дјеца су расла уз јеку гусала које су гудиле, из дубине народне душе, о Марку Краљевићу, силном јунаку Обилићу и кнезу мученику Лазару. Дакле, Карађорђе није само дар с неба него и логична посљедица чувања народног идеала о слободи дубоко запретаног у саму суштину српског народног бића. Потпуно отворено да кажемо – мора се искати да би се нешто добило као што се каже у Јеванђељу („И ја вама кажем: иштите и даће вам се: тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвара му се“, Лука 11:9-10). Наши преци су искали, тражили, и куцали и Бог је одговорио на њихове молитве. Но ни ту није био крај невољама. Када је угушен Први српски устанак (по Ранкеу: Српска револуција) Срби су подигли Други устанак. Идеја о повратку Косова у народу је живјела кроз све вијекове турске окупације. Косово је ослобођено за вријеме владавине Карађорђевог унука краља Петра I Карађорђевића, којег због тог подвига народ и памти као краља ослободиоца и осветника Косова. И овдје се можемо позвати на Јеванђелску слику о зрну („Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди“, Јован 12:24). У српском случају: Бог је посијао, народ је био плодна земља на којој је израстао величанствени плод идеала за крст часни и слободу златну сажет у вапају мајке Јевросиме свом сину Марку „боље ти је изгубити главу него своју огр´јешити душу”, Карађорђе је био зрно које је умрло и много рода родило.
Изнијели смо само један историјски примјер, а сличних можемо пронаћи гдје год да се осврнемо по пољу историје: Јевреји и повратак у Јерусалим, прогони Хришћана и узрастање Цркве, стварање Републике Српске, руски повратак Крима… сви ови примјери су побједа идеала над пуким прагматизмом и вулгарним материјализмом.
У закључку: Косово и Метохију можемо сачувати док год кандило идеала пламти у нашим душама. Тај пламен ће кад-тад породити власт достојну народних идеала.
Наслов текста је питање које је члан канала Љетописац поставио у коментарима
Опрема: Стање ствари