Поводом текста М. Пејковића „Одговор М. Петровићу – ипак су ‘цркву босанску’ чинили мирски свештеници“ (Стање ствари, 13. март 2023)
Извор: Стање ствари
На почетку свог текста под наведеним насловом, Марко Пејковић најављује да Професору (тј. мени) „не одговара на његов (тј. мој) начин из поштовања према њему (тј. мени) и због тога што се залаже (тј. он) за ‘православни начин дијалога’“, употребивши у заградама изреку блаженопочившег патријарха Павла: „Да речи буду благе, а аргументи јаки“.
На основу садржине текста Марка Пејковића читалац ће лако закључити колико је неискрен, јер нити су му речи благе, нити су му аргументи јаки. Мало даље даје коментар о онима „што су почели да говоре о некаквој уникатној ‘симбиози’ све три вере (тј. римокатоличке, богумилске и православне) у феномену званом ‘црква босанска’ који није био – наводно – ни чисто римокатолички, ни чисто богумилски ни чисто православни“, настављајући тај свој коментар: „Или о равноправном постојању све три вере у Босни од којих ниједна није била доминантна над другим верама. Или о ‘цркви босанској’ која само привидно исповеда папизам или Православље (кад је притисци из суседних земаља савладају), а да уистину исповеда само богумилску веру. Све то је јако погодовало касније Брозовим србождерским комунистима и њиховим бајалицама о Босни као ‘Југославији у малом’“.
Таквим коментаром Марко Пејковић се опредељује и најављује шта ће и како писати о „Цркви босанској“, а у ствари пише од Ноја до АВНОЈ-а. При томе, служи се софизмима, аналогијама, политикантством, произвољном комбинаториком. Не уме да дисциплинује своје мисли. Скаче са теме на тему. Преокупација му је да остави утисак о томе како је свестрано образован. Уместо тога, требало би да се усредсреди на суштину у вези са стварним саставом и улогом „Цркве босанске“ као установе. И то само онолико и како сачувани извори о томе говоре. Не на основу лично допадљиве логике, произвољности и претпоставки.
Марко Пејковић: Одговор М. Петровићу – ипак су „цркву босанску“ чинили мирски свештеници
У недостатку знања из историје еклисиологије и црквеноканонског права, Марко Пејковић „Цркви босанску“ покушава да представи као црквенојерархијску и литургијску установу. Он структуру те „цркве“, односно њене чланове, представља као црквенојерархијске служитеље, међу које умеће протопопове у својству епископских заменика. Приписује им, поред црквенолитургијске, духовне улоге, и световна задужења, што једно друго, гледано црквеноканонски, искључује. Чланове такве „цркве“ замишља као свештена лица која носе кратке панталоне, што је достојно смеха. Сем тога, он „Цркву босанску“ представља као какав метеор који се од римокатоличке јурисдикције креће преко јурисдикција: Цариграда, Охрида и Бугарске до рашке епископије, односно Српске православне цркве. Замишља је, у ствари, „као древну епископију“.
За постојање такве цркве Марку Пејковићу недостају изворни подаци, јер не постоје. Када би уистину постојала „Црква босанска“ као црквенојерархијска и литургијска установа, морала би, као таква, бити убележена у неком од многобројних сачуваних спискова, званих Notitia episcopatum, у којима су све постојеће цркве пописане по рангу, са титулатуром њихових предстојника и са свим митрополијама и епископијама које им припадају. Те спискове, познате по грчким називима: Питакион, Тактикон, Ектесис неа, објавио је Jean Darouzes, Ektesis nea, Manuel des pittakia du XIVe siècle, REB, 27 (1969), 5-27. Није му био познат и један врло важан грчки Ектесис неа из XIV века, који се чува у Цариградској патријаршијској библиотеци под сигнатуром Kod. 71 Panagias, л. 247б. Проучавао сам га зато што је у њему поменут српски патријарх Спиридон Пећки. О томе се може видети у недавно објављеној мојој књизи: Спиридон Пећки, IV патријарх српски (1379-1389), Београд 2023, стр. 85 сл.
Дакле, ни на једном од тих спискова не налази се „Црква босанска“ зато што није састављена од свештених лица, него од мирјана (лаика, световњака) који су у изворима представљени као „поглавити крстјани“, „верски прваци“ у смислу предводници крстјана, односно истакнути правоверници-православци. Због тога их латински извори представљају као патарене који, тачније речено, живе „без вере, реда и правила“. „Њихов први човек зове се дјед, други гост, трећи старац, а четврти стројник. Њих четворица су уједно највећи ‘јеретици и неверници’ у тој земљи“ (тј. Босни). Они су у изворима познати и као „прелати Босне“ који су се највише опирали Базелском концилу, односно Флорентинској унији 1439. године (в. М. Спремић, Срби и Флорентинска унија цркава 1439. године, ЗРВИ, књ. XXIV-XXV, Београд 1986, 415-416).
Управо тих чланова „Цркве босанске“, као несвештених лица, при дворовима босанских господара, превасходна улога је била да бране православну веру од насртаја латинских мисионара и да деле правду. Зато нема ниједног изворног податка о некаквој њиховој црквенојурисдикцијској или црквенолитургијској служби. Заузврат, веома много средњовековних исправа има о њиховој саветодавној и арбитражној улози све до пада Босне под Турке 1463. године, када се и „Црква босанска“ као лаичка саветодавна установа гаси. Другим речима, дакле, када су нестали босански владари и њихови дворови, тада је нестала и несвештена „Црква босанска“. Ето то су разлози због којих се она не налази на списковима цркава источнохришћанских народа и што се од те 1463. године не појављује. Иначе, понављам, да је била црквенолитургијска установа, преживела би, попут Српске православне цркве, пад под Турке.
Такву улогу чланова „Цркве босанске“ Марко Пејковић није умео да уочи у Билинопољској изјави (1203), као што није умео да разлучи ни улогу потписника-сведока у тестаменту Стефана Вукчића Косаче, херцега од Светога Саве – с једне стране милешевског епископа Давида, а с друге стране госта Радина. Први је, као свештено лице, представљао Цркву, а други, као световно лице, представљао је нецрквену установу – „Цркву босанску“.
Миодраг М. Петровић: Баснословљење М. Пејковића о црквеној историји Босне
Баснослови Марко Пејковић и кад се упиње да чланове „Цркве босанске“ – дједа представља као „ свештеника протопопа“ и „епископског заменика“; госте као „протопоповске намеснике“; старце као „јереје“. Зашто је изоставио стројнике? Ради чега их је занемарио? Таквим смешним решењима опонира мени речима: „…особен стил именовања предводника ‘цркве босанске’ не даје Професору за право да закључи како они нису могли обављати богослужење…“ Сем тога, многе ствари ми бестидно ставља у уста, које никада и нигде нисам ни изрекао ни написао, као на пример: „Професор каже да је ‘црква босанска’ део СПЦ и да им СПЦ поставља епископе“! Кривотвори, јер то не кажем искључиво за „Цркву босанску“, него уопштено за крстјане у Босни. „Професор брзоплето закључује…“ Затим, да сам наводно писао о некаквом „канонском статусу ‘цркве босанске’“. Сврстава ме, по ћефу, у „заговорнике о богумилској или римокатоличкој Босни“ (!) и др.
Чисту измишљотину Марко Пејковић износи речима: „Све функције које је Професор набројао везано за ‘цркву босанску’ у немањићкој Србији углавном обављају управо мирски свештеници“! У вези с тим износи и ову неистину: „Професор никад није прецизирао ко су ти световњаци без свештеничког чина који су обављали те побројане функције ‘цркве босанске’, а да су имали такав и толики углед у друштву?“ Не задовољава се таквим и сличним неистинама, него тријумфално закључује: „…Професорова тврдња пада у воду са велике висине“. И то су, по њему, „благе речи“!
Своје баснословље, нагађања и домишљања Марко Пејковић покрива констатацијом да су уништени „бројни документи који сведоче о богослужбеном животу ‘цркве босанске’“. У вези с тим, упућује ми питање: „Зна ли он (тј. ја) колико је можда пострадала сама архива ‘цркве босанске’ у Босни од Турака и Латина? Дакле, да ли он (тј. ја) схвата да је мањак црквених извора о ‘цркви босанској’ можда последица турских најезди и паљевина, а не чињенице да она није била (и) богослужбена установа?“ Тако Марко Пејковић својом маштаријом надокнађује све оно што је можда садржано било у несталим средњовековним изворима о „Цркви босанској“. Такво своје поимање покрива и обиљем поштапалица које врве у његовом тексту: „изгледа“, „могуће је“, „можда“, „вероватно“, „највероватније“, „мало је вероватно“, није искључено“, „по свему судећи“ и др.
Можда ће се Марко Пејковић манути маштарије и уозбиљити ако размисли зашто ни на једном списку цркава нема „Цркве босанске“, и ако схвати да ниједним документом не може да докаже постојање и улогу измишљених „протопопова“ у „Цркви босанској“, без позивања на Душанов законик, јер овај није писан за Босну која, као засебна држава, има своје административно уређење. Све дотле, његови текстови и закључци о „Цркви босанској“ подсећају на тешког болесника којем не зна човек с које најпре стране да приђе. Уосталом, и сам Марко Пејковић сумња у постојаност сопствених закључака, јер пише да је „ово што тврдим (тј. он) о ‘цркви босанској’ – логички и контекстуално валидно. Валидно до даљег“. Њему је, дакле, најважније да му текст делује „логички и контекстуално“ по сопственој оцени, а не истинито и на изворима засновано.
Миодраг М. Петровић: Долазак папе у Србију и латинско богомилство
Можда ће се Марко Пејковић мало уозбиљити пре него што крене да пише монографију коју најављује речима: „Монографија је сада већ у плану, али због других нагомиланих обавеза не знам када ћу моћи да прионем да систематизујем и проширим све написано до сада како би то изашло као књига“. Али и кад је напише (ако је напише) она може бити занимљива углавном неупућенима у ту материју, имајући у виду да су многи аутори, а има их превише, криво писали о средњовековној Босни. Претходно би требало да се ослободи погрешних поимања о „Цркви босанској“ и да рашчисти, односно правилно да схвати – ко су богомили, бабуни, патарени, кудугери у средњем веку, посебно у Босни. Притом нека му мишљења Димитрија Оболенског не буду меродавнија од изворних текстова учених: Светог Симеона Солунског (1410-1427), Константина Философа Костенечког, Владислава Граматика, Никодима Химнографа о Латинима као духоборцима дуалистима, односно богомилима – новим богомилима. То кажем зато што видим да Марко Пејковић не разуме и тешко греши када констатује да Свети Симеон Солунски, „кад пише о богумилима, одиста мисли на оригиналне (праве) богумиле, а не на Латине“. То подвлачим зато што ми приписује: „Тако да је Професору боље да не жонглира парцијално са списима тих грчких аутора, јер то је ‘лов у мутном’“. Може ли се, Марко Пејковићу, рећи да жонглирам кад верно преносим, између осталог, и следеће речи Светог Симеона Солунског: „… и многи други непријатељи истине, који безбожно учаху о двама начелима. Од њих су сада Богомили, безбожни јадници, звани и кудугери. Зато вам је потребно да о њима научите јер су близу насеља“ (Migne PG 155 col. 65); или: „Данас, дакле, међу званим хришћанима јеретицима не постоје иконоборци, изузев гнусне завере Богомила које уопште не треба звати Хришћанима“ (Migne PG 155 col. 89); или: „Они претварајући све у новотарију, како је речено, и свете иконе често, мимо установљеног, на други начин приказују (Migne PG 155, col. 112).
По Вама је то, Марко Пејковићу, „лов у мутном“. Кога тиме хоћете да заштитите? Себе? Или римокатолике као бабуне, духоборце дуалисте, богомиле – нове богомиле који иконе замењују кумирима – киповима? Покушајте, док пишете, а и иначе, да укротите своје кривотворење, баснословље и машту, имајући у виду да се не једе све што лети (односи се то овде на мисли). Покушајте да објективније мислите и проверено пишете, имајући на уму јеванђелске речи: „И познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јн 8, 32). Уколико то не успете, немам вољу да и даље водим дијалог који се своди на губљење времена и на ону просту, али потврђену народну изреку: „Нема веће будале од учевне будале“.
Миодраг М. Петровић (Извор: Лична архива)
На крају да кажем и то – да Марку Пејковићу ипак дугујем захвалност јер ме је својим баснословљем још више учврстио у вери о ономе што сам искључиво на основу извора, годинама и у више наслова, објављивао о „Цркви босанској“ као световној, нецрквеној, а не црквеној установи. Што се пак тиче његовог предлога да му наведем страницу у вези са мојом реченицом: „Мало даље, као да је заборавио којег права су лишени протопопови, наједном им приписује: ‘(обављање хиротоније босанских свештеника…)’“, радо бих то учинио али је неизводљиво зато што су му странице текста без пагинације. Ако није у стању да наведене сопствене речи пронађе у тексту који је написао, онда је то забрињавајуће.