Неки „тим“ је смислио да школа остане са садашњим именом (а изгледа и са садашњом управом). Уколико школа остане да стоји, она треба да постане споменик, а не да се на стратишту изводи настава
Огледна основна школа „Владислав Рибникар“ (Фото: Amir Hamzagic/ATAImages)
Као родитељ из ОШ „Владислав Рибникар“ и као образовни професионалац, позивам одговорног у Министарству просвете да без одлагања разреши директорку ОШ „Владислав Рибникар“, Снежану Кнежевић, те да спроведе истрагу о одговорности психолога и педагога школе због непрепознавања фактора ризика код ученика К. К.
Такође тражим од Министарства просвете и од Министарства унутрашњих послова да утврде где су се у време трагедије налазила одговорна лица школе, пре свега директорка школе, и да о томе обавесте јавност.
Где се у време трагедије налазила психолог школе, а где педагог школе? Догађаји су се десили у радно време управе школе.
Догађаји који су започели у холу школе дешавали су се на свега 2 метра од канцеларије директора и педагога, па је нејасно где су оне биле док су убијани чувар Драган, две дежурне ученице, девојчице из 5. разреда, и још једна девојчица поред клавира у холу школе. Покојни „Драганче“ је кренуо у сусрет убици да би, раширених руку, са оним својим осмехом, заштитио две мале девојчице које су биле дежурне у холу.
Где су се налазиле директор школе и педагог док је мали убица ишао ходником од њихове канцеларије до кабинета историје, што је неких 15 метара, да би тамо наставио покољ?
Где су биле када се вратио целим тим путем и изашао у двориште, да би позвао полицију?
Зашто директорка школе није удостојила родитеље ни једног обраћања од 3. маја, када се трагедија десила, до 9. маја, када је послала једно конфузно писмо у коме нас „обавештава“ о „распореду наставе“, који је сваки дан другачији, чији садржај није јасан, и из кога се види тотална безидејност и некомпетентност за ношење са ситуацијом?
Министар просвете Бранко Ружић поднео је оставку због овог догађаја. Замерају му што је чекао 5 дана од догађаја, јер је пристојно одмах поднети оставку. Али он је оставку поднео, иако очигледно „није крив“ за трагедију, јер нити је био у школи, нити је могао знати шта ће се десити, нити је директно одговоран за школу.
Поднео ју је јер је пристојан човек.
На страну његово политичко опредељење, које овде није битно.
Директорка школе, Снежана Кнежевић, још увек није поднела оставку, ево 5 дана од трагедије, и нејасно је да ли је била у школи и да ли се уопште осећа одговорном за трагедију, бар из елементарних моралних разлога из којих је и министар поднео оставку. Исто се односи на психолога школе и педагога школе, које нису препознале знаке да је ученик К.К. на ивици пуцања.
Чак и да се не осећају кривима, чак и да нису одговорне, имају објективну одговорност. Не очекују ваљда да наставе да раде са децом, да деца долазе код њих, да доносе одлуке и препоруке о деци, после свега овога?
Oglasila se direktorka OŠ „Vladislav Ribnikar“ prvi put posle tragedije
Истовремено, у медијима се појавила информација да је нека полицијска управа послала допис школама да идентификују „антисоцијалне ученике“ и да то пријаве полицији.
Очигледно је да управљање овом кризом превазилази способности надлежних, па је то био основни разлог за излазак на улице Београде више од 50 000 људи (било их је вероватно близу 100 000), у понедељак, 8. маја 2023?
Позивам надлежну особу у Министарству просвете после оставке Бранка Ружића да одмах донесе одлуку о укидању завршних испита за упис у средњу школу ученика 8. разреда ОШ „Владислав Рибникар“ ове године, и ученика сада 7. разреда исте школе, следеће године, и да им се омогући безуслован упис у средњу школу по избору.
Извор: Фејсбук страница Владана Вукосављевића
Деца немају и неће имати нормалну наставу у школи у којој су њихови другови прошле недеље масакрирани, свега неколико недеља пре краја школске године. Потпуно је немогуће да спремају завршни испит, нити да уопште уче. Биће добро ако прођу без трајних последица катастрофалног искуства. Само потпуно неразуман човек може да смисли да се „нормализује настава“ недељу дана након покоља, у истом простору.
На крају, у нормалним, уређеним друштвима, школа би била сравњена до темеља, камен на камену од ње не би остао, па би ту никао спомен парк, или споменик, или и једно и друго. Алтернативно, била би темељно реновирана и претворена у маузолеј за децу жртве и за сву децу. У овом ђилкошком друштву неки „тим“ (стара српска реч) је смислио да школа остане са садашњим именом (а изгледа и са садашњом управом), као да се ништа није десило.
Уколико школа остане да стоји, она треба да постане споменик, а не да се на стратишту изводи настава. Она треба да добије неко примерено име, попут „Еме Кобиљски и другова“, или име било које од погинулих девојчица са наставком „и другова“, или „Андрије Чикића и другарица“, или, што је можда најбоље, „Девет београдских анђела“. То је, после овог искуства овог града, овог народа, неупоредиво примереније од назива по имену комунистичког новинара.
Патријарх би требало пред Сабором да покрене предлог да се погинула деца канонизују, јер су пострадала невина, током похађања образовања, и то би омогућило да се спомен на њих чува називањем образовних установа по њима. Погинулом јунаку, чувару Драгану, нашем „Драганчету“, који је био хришћанин и сахрањен је хришћански, као и мала деца, Црква треба да додели одговарајућу постхумну почаст, јер он се жртвовао за децу свесно, идући у сусрет смрти.
Љубав те деце и тог доброг човека, доброг као хлеб, треба да остане енергија која нас лечи, из маузолеја у коме би се енергија трагедије, посвећењем и пијететом, трансформисала у енергију мира и утехе.
Како је могуће да смо толико подивљали као друштво да немамо савести да подносимо оставке после оваквих догађаја, и да некоме пада на памет да се понаша као да је „business as usual“?
Александар Фатић (Фото: Интернет страница Александра Фатића)
Какву будућност бисмо онда имали као људи када бисмо тако поступали?
Проф. др Александар Фатић,
Институт за практичну хуманистику,
Fellow, APPA, New York