Да ли је странац у репрезентацији аналогија давању пара странцима да отворе фабрике, уз намете на домаћу малу и средњу привреду?
Насловница Олимпијске подвале Љубодрага Симоновића
Кренућу цитатом човека који вероватно најбоље познаје спорт у свим дубинама и димензијама и чија становишта по том питању, описана у бројним му књигама, нуде много корисних података.
„У почетку, Кубертен (отац модерног олимпизма, прим.аут) је настојао да искористи олимпијске игре да би изазвао реформу образовања у Француској и на тај начин развио код буржоаске младежи националистичко-милитаристички дух који је требало да покрене Француску у нова освајања и да јој ојача положај у Европи… Истовремено са колонијалном експанзијом, спорт добија ,цивилизаторскуʻ улогу, што пре свега значи да постаје средство за успостављање духовне доминације ,белеʻ над ,обојенимʻ расама. Исто је са олимпијским играма: уместо права да се боре за слободу, ,урођенициʻ добијају право да се на спортском пољу заједно са својим господарима боре за победу. Тачније, и то право је тек требало да стекну, будући да су се на Олимпијским играма у Сент Луису (САД), из 1904. године, одвојено такмичили ,белциʻ а за представнике ,обојених народаʻ организовани су ,антрополошки даниʻ на којима је требало да се демонстрира њихова ,расна инфериорностʻ.“
Дуци Симоновић, некада истакнути кошаркаш светског гласа, потом доктор филозофије и магистар правних наука, борац за бољи свет и „(не)заштићени сведок“ из света спорта, говорећи о феномену „навијача“ и њиховом патриотизму рекао је следеће: „Патриотизам без свести о културноисторијском наслеђу је чист примитивизам“. Сами процените имају ли данашње масе навијача ишта са сопственим народом и наслеђем. То је окружење пуно пића, лаког заноса, песама и површног родољубља које, будући неутемељено у знању, бива заведено и лако злоупотребљено од служби и тамних коридора моћи завршавајући у имитацији, док њихове, у основи, некад и добре намере завршавају у разним облицима криминала и недоличног понашања. То није образац којим покољења треба да „спасавамо“ „благодети“ одрастања на улицама.
Нећу говорити о могућем утицају, крајњим или и почетним лошим намерама људи који воде тај модерни и опасни циркус. Рећи ћу овако: да ли је могуће да одушевљеност Француза, грофа Пјера де Кубертена Хитлером и нацизмом, завештање свих његових дела нацистичкој Немачкој нема никакве реперкусије на све оно што спорт данас јесте? Да ли дух оснивача и данас живи и како?
„Колико је Кубертен био одушевљени присталица фашистичког режима у Немачкој, говори и његова намера да читаву своју писану заоставштину повери Трећем рајху… Један од повода за ову Кубертенову иницијативу била је Хитлерова одлука да олимпијске игре заувек пресели у Немачку.“
Расистичка компонента усађена је у темеље олимпијског покрета, насупрот оном што се о њему пише и говори. Томе у прилог иде сазнање да Кубертен, иако изразити скрибоман (иза себе оставио више од двеста писаних дела), није никако или ограничено превођен како у Србији тако и шире. Зар не би било логично да данашњи олимпијци уче из толике заоставштине? Шта се ту крије? Кубертен је изразито потцењивачки гледао на афроамеричку популацију, жене, раднике и био против професионализације спорта, а као језуитски ђак промовисао гесло citius, altius, fortius (брже, јаче, снажније…звучи познато?). Док су наследници тзв. Златног барона на трону (Евери Брендиџ, Хуан Антонио Самаран…), били нацисти или су га здушно волели и/или подржавали.
„Самаранч (Хуан Антонио, потоњи председник МОК-а, прим. аут.) остао је веран фашистичком диктатору све до његовог краја. У току 1975. године, Франково (шпански диктатор, прим.аут) здравствено стање се погоршало, али Самаранч није напустио државни брод који је тонуо. Јануара 26. појављује се Самаранч, који је у то време био потпредседник МОК-а у плавој кошуљи на прослави годишњице фашистичког ,ослобођењаʻ Барселоне. Као и увек, и овом приликом је поздрављао фашистичким поздравом.“
Данас се овај покрет из незнања, опортунизма и површности проглашава за празник мира и добрих мисли. Постаје готово историјска вредност и нешто по чему се на неки начин мери и време. Олимпијски паганизам је и имао за циљ да се олимпијским циклусима и мери време. И већ данас смо сведоци како се спортом „исписује историја“. Како да не. Јер се за стварање и писање праве историје подразумевају и знања и жртве. Мењати историју за „историју“ лоптања и њоме попуњавати слободно време и мождане капацитете људи?… Ипак, хвала, не треба.
Даћу још понеки цитат из чувене књиге Дуција Симоновића Олимпијска подвала, из које су и горе наведени изводи, важни за разумевање дубине вучје јазбине у коју смо сви, мање или више, драговољно убачени и у коју с радошћу или по инерцији гурамо себе, своју децу и омладину, не знајући да исте тамне закулисе воде једнако спорт као и ратове, пандемије и разне друге глобалне несреће.
Спасавамо децу улице гурајући их у озваничене улице у виду разних спортских клубова, њихових „академија“ (а у ком су и добровољном запећку стварне академије и високошколци светионици) и бројног кадра који живи учећи генерације да колонизују своје слободно време спортом и вестима из њега (које често нису много другачије од трач партија из ријалитија и “jet set”-a) и првенствима којих је бесмислени безброј. Шта се тиме добија? Учи се „историја спорта“ која преузима стварност и тако ретки знају о Мачковом камену, о Голом отоку, последњим ратовима… али се знају бројни бесмислени рекорди и ко где колико милиона наводно заради. И то се прати из дана у дан. Дајући тако ефемерним вестима суштинску димензију да би важне ствари остале мимо пажње и интересовања јавности, читаве генерације бивају друштвено „прогутане“ и непримећене. Кажу да су стадиони измишљени у Енглеској кад су се радници изборили за осмочасовно радно време. То се да проверити.
Још пар речи о феномену успеха. Како се гледа на „успех“ у спорту? Скоро идентично као и на „успех“ у било којој професији данас. Само и искључиво кроз новац. За такав јавни „морал“ велику одговорност сноси учени део друштва који се подастире под mainstream токове света заборављајући свој дуг потомцима и завет прецима. Тако се ретко сете да треба да им је Платон драг а истина дража. Како каже проф. др Ломпар, млади данас успех поистовећују са смислом живота а сам успех доказује се видљивошћу која је материјалне природе (што скупља кола, телефони, суштинско обоготворење новца…). Дакле, млади циљано остају слепи за одређена знања не схватајући да се може наћи сврха живота и мимо формалног успеха. То не значи да треба хрлити неуспеху али је добро знати да постоје сфере и путеви који дају пуноћу живота а успех је категорија добродошла ако дође. Свакако није нешто што је нужност, неминовност и живот сам.
Насловница књиге Почетни звиждук из 1987. године тадашњег капитена немачке фудбалске репрезентације голмана Тонија Шумахера, у којој је говорио о тамној страни спорта у Немачкој, због које је, без икаквих провера у њој објављених тврдњи, избачен из репрезентације и Бундеслиге
Даћу још један пример, мени очит и занимљив за питање шта ми радимо у том свету спорта и није ли време да се масовно вратимо аматерској физичкој култури, неком новом соколском покрету и промоцији здравља.
Ако се пажљивије загледате у кошаркашку Евролигу и њене извештаје после утакмица, видећете колико ти извештаји не описују стање на терену, резултат, често потпуно занемарујући стварност. У реду, можемо гледати на начин да је гледаоцима атрактивније закуцавање од полагања, али неретко се дешава да публицитет добије играч који уопште није најбољи, најефикаснији на утакмици, често не и из победничког тима. А странци у тиму, посебно амерички Афроамериканци, имају главну улогу. Да ли ради оправдавања уговора, спонзора, да ли ради урођеног им атлетицизма, да ли ради приказа демонстрације моћи ове империје у заласку… Можда у већини извештаја предност се даје оном ко по уредницима и менаџерима треба да је најбољи а на уштрб неког Пољака, Србина, Грка који је можда више допринео али долази из светски мање важног простора. И то нису изузеци, пре су правила. То је мој лични утисак као неког ко дужи низ година прати то такмичење. Пратите у дужем року дискрепанцу између статистике утакмица и видео извештаја о њима, који се углавном гледају за разлику од оног што се углавном не чита и видећете о чему говорим.
Као пример даћу вам извештај са утакмице Ефес-Црвена звезда, где је 90% времена у извештају победничка екипа а од тога 80% њихов врхунски играч који је својевремено појачао турски тим из руског ЦСКА. Чини се да је целу утакмицу играо један тим и један играч или је то снимак тренинга иако утакмица није тако лако добијена, напротив. Слично се може видети у извештају о утакмици Монако-Партизан, где је у жижи амерички играч Пантер који је постигао победничку тројку иако далеко лошији у утакмици од двојице других.
Намеће се још једно питање за размишљање. Да ли је постало обавезно да све земље убаце једног америчког играча у репрезентацију? Да ли страни играчи доносе толики квалитет (јер сем Србије и Литваније сви европски тимови их имају) или би и домаћи са толиком слободом у игри дали исто или слично, а са мање новца али мање и провизија? Или је странац у репрезентацији аналогија давању пара странцима да отворе фабрике, уз намете на домаћу малу и средњу привреду? Или је то још један вид покорности хегемону који се у све меша.
Отуд можда чудан разлаз Теодосића и репрезентације, помирљиви ставови селектора Пешића о странцима и скорашње наметање Кевина Пантера да би волео да заигра за репрезентацију Србије? Сетимо се недавно фудбалера Клеа, кованог у звезде и спремног да буде „спас“ репрезентације, да би мало касније ишчезао са фудбалске мапе а репрезентација успела да прође квалификације на крилима неког Пиксија и Митровића. Да ли је иста агенда која гура нову наказну родну и осталу НАТО политику иста она по којој главна места у европским и националним тимовима често заузимају странци?
Требамо ли да очекујемо од амбасадора Хила да нам каже ко ће играти за српску репрезентацију?
Завршићу поруком друштву и родитељима, која је више препорука. Спорт није здравље, то је патологија из угла физиологије нормалног човека, из угла медицине неоптерећене новцем. Кад шаљете децу у клубове, отворите четворе очи и вратите се здрављу, духовном пре свега, да би дошли до физичког. Учите о храни, како може бити и отров и лек. И не надајте се добром док градимо националне стадионе а гасимо националне институције.
Јер како рече Дуци у уводу своје књиге: „Све веће суме које добијају савремени гладијатори одговор је владајућег поретка на све већу беду у којој живи све већи део човечанства“. А ја бих завршио, човечанства које убрзано тоне а чијег се ми „ЕУ“ пута не одричемо и стојимо „постојано кано клисурине“…
Многаја љета. Догодине у Призрену.