Стране трупе за Албанце на Космету, који су очекивали да им оне на дар донесу независну државу, постале су тас који је за време само једне генерације скоро преполовио албанско становништво у јужној српској покрајини
Подела окупационих зона на КиМ по завршетку агресије НАТО, у другој половини 1999. године
Упркос магли која обавија радње власти Србије у тешко објашњивој вези с бриселском бирократијом и европским политичарима који своје државе и друштва самовољно воде ка понору, иронија Косова и Метохије данас се огледа пре свега у следеће две чињенице:
Прва је што је с доласком окупационих трупа Албанка прешла на нове снове. Уместо бројне деце, њен сан је да се уда за странца и оде с Космета. Она тај сан остварује већ 22 године и не намерава да га мења.
Друга чињеница је намера ЕУ да Албанцима доделом безвизног режима и одсуством значајнијих инвестиција у привреду Космета стимулише исељавање млађих генерација Албанаца.
Међународни републикански институт: Око 78 одсто младих би напустило Космет
Већ увелико испражњена територија покрајине све више и брже ће губити становништво. То ће се много више одразити на Албанце него на Србе, јер ови први све више губе наду у бољи живот, док ови други почињу да се помало надају да ће бити заштићенији, што се види и по расту њиховог наталитета у последње време. Услов за ово и даље је да држава Србија не ускрати финансијску и другу подршку становништву покрајине које је верно Србији.
Тако су стране трупе за Албанце на Космету, који су очекивали да им оне на дар донесу независну државу, постале тас који је за време одрастања само једне генерације скоро преполовио албанско становништво у јужној српској покрајини.
Око 250.000 Срба за то време је протерано и њима је за сада забрањен или немогућ повратак.
Колико је на Космету остало једних и других? Око 120.000 Срба и 600.000 Албанаца? Можда до 800.000 ових других? Колико ће их бити за десет година?
Будућност Космета искрсава у одговору на следеће темељно питање: Ко осим Србије може Албанцима на Космету да обезбеди запослење? КФОР и Еулекс то свакако не могу јер им то није мисија и јер њихови послодавци никад такве намере и нису имали ни у једној окупираној територији.
И на крају, „nation building“, војска, приватни уговарачи и огроман новац који су САД и придружене земље потрошиле у Авганистану нестали су у виду мачијег… репа, преко ноћи. Сменили су их све талибани у папучама с реденицима преко груди, ручним бацачима и митраљезима на раменима.