Исправно (и функционално) би било сагледати који су англосаксонски интереси и механизми којим их остварују, пише коментатор „Куда плови овај брод?“ на „Стању ствари“
Извор: Стање ствари
Професор Ћирјаковић је овде погодио у срж. Коментатори се углавном баве споредним стварима, чак и његовом личношћу (ad hominem), као и провокативним ставовима о Вучићу (или „Задрузи“, свеједно, они се овде доводе у исту раван), уместо главном тезом, која огољује горући проблем смисла и деловања опозиције (не само политичке) спрам компрадорске власти.
Професор Ломпар је персонификација ширег српског феномена (малициозно би било рећи „проблема“, иако он то заиста и јесте), а који ја називам „екипа са филолошког“, да искористим израз који сам чуо у разговору са познаником. Не бих се посебно бавио личностима припадника ове неформалне групе, али ако бих баш морао да помињем имена следећи логику аутора текста, плус заклоњен анонимношћу интернета, почео бих са Ломпаром, па наставио са часним и доброћудним Владимиром Димитријевићем, успут се дотакао „мењшевика“ у Дверима, а завршио са Ковићем, поклоницима покојног Кијука, као и појединцима са српских института, родољуба бар на речима.
Зоран Ћирјаковић: Ломпар је највећи живи српски интелектуалац, али симболизује пут у пораз
Затирање ћирилице, богословске расправе (екуменизам, новотарци, Артемије, Акакије…), расправе о броју српских жртава у покољима ХХ века, српска историја и аутохтонисти, монархија, итд. – свака од ових тема сама по себи је важна, као што не би требало да споримо добре намере и борбу у свету писане речи многих од горе поменутих (и других непоменутих) људи. Али, у контексту остваривања планова, демонска лукавост може сваку од њих да претвори у властиту негацију. Покушаћу да будем прецизан: Англосаксонци би волели да потпис на документу о предаји Косова буде ћирилицом. Да ли разумете шта хоћу да кажем?
Да се подсетимо: када су Англосаксонци пре 5. октобра схватили да ће владика рашко-призренски, или боље рећи фигура рашко-призренског епископа, помоћи у растурању српске државе (војске, државног апарата поспрдно називаног „Милошевићем режимом“ од стране многих националних „величина“ – са и без наводника) и да ће на бини подигнутих руку са Весном Пешић и Владаном Батићем наивношћу детета да говори о паду „комунисте Милошевића“ и успостављању „Цркве и Круне као два носећа стуба српског народа“, он је добио огромну медијску пажњу у патриотским, непатриотским, алтернативним и којим све не медијима. Као што сам написао у једном коментару који је СС недавно издвојило у посебну објаву: Артемијеву борбу за опстанак Срба на КиМ нико не би требало да негира, али пут у пакао је поплочан добрим намерама, па је он био само шраф у англосаксонском плану рушења државе, по чијем окончању је протеран и сад већ далеко од медија је могао да се посвети трагикомичној „борби против екуменизма“ и расправама о посту на води суботом, док његови следбеници и дан данас пишу да не желе да се укључе у протесте против издаје КиМ „све док СПЦ не осуди свејерес екуменизма“.
Један коментар на текст о Дражи Михаиловићу: Како је до непрепознавања доведена суштина преваре
Аналогно томе, у ово наше време, Служба је проценила да домети „екипе са филолошког“ не иду даље од протестних скупова, а неко горе заједљиво написа и „потписивања разноразних петиција и заливања цвећа испред зграде док Вучић гостује код Марића“, па су донели привремену практичну одлуку да их не ометају превише и да им дозволе да штампају подебље књиге средњег тиража писане ситним словима и гостују у наставцима код Бране, све док је број прегледа ЈуЋуб видео снимака петоцифрен. Дата им је и одређена власт у литерарним круговима, нешто мало и простора у писаној речи и издаваштву.
Са друге стране, ако следите траг новца, то вас никад неће довести у заблуду: рудна богатства се износе уз криминалну ренту, фабрике се продају странцима који се затим додатно субвенционирају, законодавство се незаустављиво мења у правцу џендер-ЛЏБТЉQracPalac идеологије, КиМ се предаје на парче (позивни број, електропривреда, таблице), итд. итд. Ту нема тактизирања. Да се не бавим појединачно претходним „акцијама“, да само наведем као пример да када би се пола новца које се даје џендер-стренџерима за субвенције по раднику дало нпр. српским пољопривредницима да могу да унајме радну снагу и машине, да им неко пооре њиву и чува стоку, одједном бисмо добили шестоцифрен број сељака који лепо зарађују, размишљају да остану да живе ту где јесу, а на ужас врага нашег и да заснују и прошире породицу. Зато се то никада неће десити, али ћемо имати повремене ковитлаце патриотске опозиције.
У анализи треба ићи до краја: ко је главни српски непријатељ и како он размишља. Зато, бавити се англосаксонским поимањем (или боље рећи: одсуством осећаја) части, је беспредметно. Као када бисте размишљали о грижи савести трговца који вам је малопре увалио неке јефтине џиџабиџе за скупе паре или о тешком детињству силеџије док вас пребија пред породицом из чиста мира. Важи и обрнуто, етос Мила Ломпара или владике Артемија је небитан – исправно (и функционално) би било сагледати који су англосаксонски интереси и механизми којим их остварују. Зато прескачем као небитан Ћирјаковићев осврт на етику професора Ломпара, да ли се појавио на митингу или не, јер ми овде не причамо о моралу. Ко год буде хтео да изађе из оквира „демократских и/или ненасилних протеста“, верујем да ће брзо да наиђе на набилдоване момке у црним мајицама, са обе стране барикада. Да се подсетимо и да су Англосаксонци вероватно на тренутак били затечени снагом литија у Црној Гори, али док смо писали хвалоспеве о снази исконског српског бића, они су приљежно радили и резултат тога је да данас тамо бирају између Ђукановића и проевропског Милатовића.
Пред други круг председничких избора у Црној Гори: Ко је Јаков Милатовић
Зато ми на овој теми можемо да легнемо на руду и отворимо још једно у бесконачном низу бесмислених српских трвења: Ћирјаковић против Ломпара, негде између ривалства Црвене Звезде и Партизана и сукоба зилота и новотараца у СПЦ. Или да мућнемо главом и схватимо да су домети „демократских протеста“ унапред ограничени и да је време да неко, можда не паметнији али свакако срчанији, подсети на Карађорђа.
Коментатор с надимком Куда плови овај брод?