Србија која се сама одрекне Косова и Метохије, или прећути кад то неко учини у њено име, више не би била отаџбина него рака, писао је Б. Матић у тексту „Патријархова вечера“ 2018. године
Бранислав Матић (Фото: Александар Драгутиновић)
… Ако Вучић политички преживи кривоклетство и велеиздају, Србија неће. И обрнуто.
Нема ту, дакле, много избора и фемкања.
Косово и Метохија могу бити окупирана територија још незнано колико дуго. И не мора тамо, под окупацијом, бити ни једног јединог Србина; то ништа суштински не мења у статусу окупиране покрајине. Све што се учини на окупираној територији привремено је, и све ће, свима, опет бити премерено кад се једном вратимо тамо, кући. А вратићемо се можда и у овој генерацији. И неће то бити први пут.
Али Србија која се сама одрекне Косова и Метохије, или прећути кад то неко учини у њено име, више не би била отаџбина него рака. Србија која у оваквим околностима не би смогла снаге да прогласи своју јужну покрајину окупираном територијом сама би постала безимена окупациона зона. Не знам уопште како би честит и нормалан Србин још могао живети у њој, подносити себе и свет, своје име и сећања. Не знам којим вредностима би могао учити своју децу. Не знам у којој би се цркви молио. Али знам много људи око себе који то више не би могли сматрати својом земљом и својим народом. Такве ране не зацељују.
Бранислав Матић, „Патријархова вечера”, 21. август 2018.