Филозофско-теолошке новотарије Зизиуласа и следбеника могу описати као „Крај православља и последњи патријарх“. Суштина је иста: крај свих борби и глорификација победе Запада
Митрополит Јован (Зизиулас)
Саму вест да пренесемо цитатом некролога[1] из пера „православног филозофа либералне оријентације и једног од најутицајнијих савремених православних мислилаца на свету[2]“[3] Давора Џалта: „Јован Зизиулас, један од најеминентнијих[4] савремених теолога и епископа, упокојио се у Атини у деведесет другој години живота. Надахнуо је неколико генерација православних теолога, свештеника и „обичних“ верника, да на свеж и креативан начин приступе вери и Цркви.“
За мене као „обичног“ српског верника (а заиста себе и желим да видим као обичног српског верника) – уснуо је у Господу православни Митрополит. Једна смо Црква (још увек) са Патријаршијом Турске (и Ердоганових земаља) тако да би за нас обичне православне вернике на првом месту требало да буде то што се упокојио монах, члан клира и Митрополит. А тек након тога и да ли је био „еминентан“, „утицајан“, „тренд сетер“ и т. д. Мене лично, као „нереформисаног и задртог“ верника који верује у вечни живот и спасење душе – вређа када се о нашим монасима и Митрополитима пише као о „професионалцима“ неке професије па макар и „теолошке“. Мене занима у првом реду какав је био као молитвеник, да ли се кајао, какве је успехе постигао у „мери раста у Христу“.
„Најутицајнији савремени православни мислилац“ у даљем тексту евоцира теолошке успомене и пише о лику и делу покојника спомињући и друге „српске теолошке актере“: Атанасија Јевтића и Игњатија Мидића.
Митрополит Јован (Зизиулас) са српским владикама Игњатијем (Мидићем) и Атанасијем (Јевтићем)
Цитати: „Takvom poimanju onoga što je bazični teološki/hrišćanski zadatak doprineo je i jedan drugi teolog prisutan na konferenciji – Atanasije Jevtić.“ „Za širenje Ziziulasovog bogoslovlja u Srbiji zaslužni su pre svega Atanasije Jevtić i Ignatije Midić. Naročito je Midić zaslužan za inaugurisanje Ziziulasa kao ”zlatnog standarda” pravoslavne teologije, u vreme kada Ziziulasove ideje nisu bile veoma popularne u mnogim lokalnim pravoslavnim sredinama.“
Просто да се човек запита: а да ли ми „обични“ верници и ови „теолози“ уопште припадамо истој Цркви? О блаженопочившем епископу Атанасију и Преосвећеном епископу Игњатију (бившем декану ПБФ) се пише као о „колегама професионалцима“. Нема оних титула које су за нас православне хришћане пресудне: они су на првом месту монаси, молитвеници и епископи а тек потом и (колико јесу да јесу или да су били) „теолози“.
Давор Џалто (Извор: autograf.hr)
Да не буде забуне – у некрологу Џалто ипак спомиње и „духовност“! Не, духовност и духовно узрастање у вери нипошто није у вези монаха и епископа. „Духовност“ ови „теолози професионалци“ налазе на другим странама: „Ziziulasova teologija je na mene ostavila snažan utisak i iz još jednog razloga. Video sam način da takav pristup teologiji povežem sa filosofijom mog ”duhovnog oca” – Nikolaja Berđajeva, i njegovim personalizmom. „
Сви ми који смо се бар некад исповедали, тражили неки духовни савет кроз разговор од неког духовника, знамо колико је далеко од срца, душе и разума, да човек рођен у Херцеговини 1980. године, поред свих споменутих живих калуђера и владика – за свог „духовног оца“ именује филозофа цивила (ожењеног световњака) који је умро 1948. године (32 године раније)! Испоставља се да овакви „теолози професионалци“ данас чак више и не знају шта је аскеза, духовни раст, узрастање, шта је и за шта је уопште потребан „духовни отац“ и духовник.
Само ови мали уводни, такорећи „терминолошки“ детаљи вероватно више говоре о дубини, смислу, контексту и „рецепцији“ целе те „нове теолошке мисли“ блаженопочившег митрополита Зизиуласа. Сама терминологија чак и без улажења у суштину већ даје одговор на питање: „а колико је све то уопште вера, Црква и духовност?“. Владике и митрополити су „колеге теолози“ (Таса, Ига, Зјуза…) са којима се дискутује и полемише, промишља и/или (не)слаже – на равних. А „духовни отац“ је филозоф који је преминуо пре неколико деценија, док се „духовни раст“ сада и овде, остварује решавањем искушења и духовних недоумица путем читања и проучавања филозофске литературе!
…
Али овај текст „Берђајевљевог духовног чеда“ – нашег колеге Џалта има једну јако добру страну: бар се отворено, директно формулишу неке од суманутих „теолошко-филозофских конструкција“ које су владајуће у савременој либералној теологији последњих деценија.
Простор нам не омогућава да цитирамо баш све „бисере“ (мада би текст требало умножити и користити као наставно средство на неком будућем реформисаном и оправослављеном ПБФ), али да наведемо само пар ефектних реченица:
Цитат: „ Ziziulas je često bio pogrešno shvatan i napadan od strane raznih fundamentalista, pošto je njegova teologija bila u suprotnosti sa pojednostavljenim etnički i nacionalno-orijentisanim teološko-ideološkim narativima. Njegova teologija je takođe osporavala ideju da je Crkva nešto što ima veze pre svega sa pravilima, moralom, apstraktnim dogmama ili institucionalnim procedurama.“ (подвукао С.С.)
Епископ Атанасије (Јевтић): Авва Јустин био задивљен Зизјуласом (2009)
Цитат: „U velikoj meri zahvaljujući ranijim (pre svega ruskim) misliocima, razvio je ”eklisiologiju zajedničarenja”, gde identitet Crkve proizilazi iz liturgije, i gde (opšti) sabor ujedinjuje ”mnoge” (pomesne crkve). Kasnije je, izgleda, počeo da ojačava primat ”prvog” (grčkog patrijarha iz Istanbula) na račun nekih svojih ranijih teoloških postulata. (подвукао С.С.)
…
Како каже наш народ: „о покојнику све најбоље“, тако да нема смисла овде сада дискутовати са сваком појединачном заблудом и извитоперавањима нити самог блаженопочившег Митрополита Зизјуласа нити са његовим следбеницима и настављачима лика и дела. Можда је најбоље поједностављено изрећи оно што није осуђивање али јесте тумачење последица тих теолошко–„егзистенцијалних експеримената“[5].
Основни проблем овде је „угао гледања“ и „ширина гледања“.
Зато треба једноставно говорити о реалности, контексту и последицама а не о свету идеја, филозофији, хтењима, узроцима, смислу, унутрашњој логици процеса, и т. д.
Владимир Димитријевић: Митрополит Јован Зизјулас (1931–2023) – тајни унијата?
Унутар себе саме ова филозофија можда и има смисла за њене креаторе и присталице. Али за нас православне Хришћане од значаја није „шта је писац хтео да каже а није умео да се одрази и изрази“ већ како се то „филозофирање на религиозне теме“ (како каже један наш велики владика и богослов) одражава на живот народа и Цркве данас и овде и у овом геополитичком и духовном окружењу.
Јер за нас вернике није циљ да се буде у праву или да се буде учен, поштован, цитиран, грантоприман, са дивљењем гледан и созерцаван, већ да часно, поштено са што мање греха проживимо овај живот и да се спасемо ако је икако могуће.
Шта је у ствари проблем са свом том „теологијом личнос(нос)ти? И са свим њезиним последицама?
„Стање ствари“ поклања књигу Родољуба Лазића „Нов(аторск)о богословље митрополита Зизјуласа“
Када се одбаце сви украси и „теолошко-схоластичке умотворине“ – остане „промашена тема“ то јест схвати се да је то „теологија“ окренута човеку а не Богу.
Ето!
То више није наук како да се човек узнесе и обожи по мери могућности већ како да се човек самозаволи и самообожава.
Уместо да се човек укалупљава Црквом и вером и тако узраста, Црква и теологија се прилагођавају човековим потребама.
И све то заједно, можда не од почетка али засигурно у процесу „развоја и афирмације“ – скоро до јереси почиње да банализује и човека и Цркву и саму веру.
Човек је „венац стварања“ и изузетно је сложено биће. И физички и духовно.
Тако да и процес обожења има разне аспекте, нивое, смислове. Спасење није само на личном плану. Постоји и породица и нација, и род, и племе…
У суштини, без улажења у превелика објашњавања и филозофирања, Зизиулас би се могао описати као „православни Фукујама“. Као што је почетком 90.-их после пада Берлинског зида, амерички филозоф Френсис Фукујама написао књигу „Крај историје и последњи човек“ у којој је покушао да „филозофски образложи“ тријумф Запада у Хладном рату и победу потрошачког капитализма – тако се филозофско-теолошке новотарије Зизиуласа и следбеника могу описати као „Крај православља и последњи патријарх“. Суштина је иста: крај свих борби и глорификација победе Запада.
Фукујама је то писао у сфери политичке борбе а Зизиуласове идеје су наизглед „богонадахнуто“ кренуле од неког „реосмишљавања“ православне еклисиологије и „заједнице око епископа“ али су Американци уз помоћ мрежних техника и НВО грантова, врло успешно током следећих неколико деценија то „филозофирање на религиозне теме“ спиновали у правцу „анационалне светске православне Цркве као заједнице (конфедерације) епархија око турског патријарха“.
Митрополит навпактски Јеротеј: На Сабору као највиша инстанца истине наступао митрополит Зизјулас
Данас су све маске већ пале: сада је већ потпуно јасно да су и Зизиулас и сви његови следбеници, свесно или несвесно, само средство за одвајање Грка од Руса и за уношење што више раздора и раскола у Православље.
У суштини, Грци су се заиграли „народа најстаријег“, Американци то искористили и окренули их против Руса да им посвршавају геополитичке послове и направе расколе „на варварским територијама“.
Сурова и ружна истина али је тако.
И данас када сви ми ужаснуто занемимо док гледамо снимак како отимају цркве у Украјини, како се свештеници избацују из олтара, како православна украјинска мајка клечи пред расколником и моли да не отимају цркву бар још два дана док не сахрани сина кога треба да донесу са фронта – ми једино можемо да се помолимо за душе и Зизиуласа и свих његових следбеника.
Слободан Стојичевић (Фото: Соња Ракочевић)
Господе насели душу слуге Твог Јована у рајска насеља и опрости му грехе вољне и невољне, учињене речју, делом, писаном речју и утицајем на друге.
[1] Jovan D. Ziziulas (1931.-2023.): teologija ličnos(nos)ti https://www.autograf.hr/jovan-d-ziziulas-1931-2023-teologija-licnosnosti/
[2] https://sr.wikipedia.org/wiki/Давор_Џалто
[3] „На знање и равнање“ што би рекао наш народ – има међ’ српским калуђерима и владикама, појединаца који можда имају превисоко мишљење о себи па не схватају да је управо овај мислилац Давор (пореклом из Херцеговине а данас већ узлетели на Амерички Универзитет у Риму и друге највише-школске институције на свету целом) препознат од стране Википедије као такав – „један од најутицајнијих савремених православних мислилаца на свету целом“!
[4] Читај: најутицајнији теолог данашњице оплакује најеминентнијег савременог теолога. Ни мање ни више! Данашњица и савременост занемеле, уздрхтале и широко отворених очију упијају сваку реч! Стојте галије царске, газите тихим ходом, говоре титани теолошке мисли и оплакују гиганте теолошке мисли, пише се историја!
[5] Давор Џалто, наведено дело, негде на почетку: „Ova teologija je zahtevala – da parafraziram Nikolaja Berđajeva – ”egzistencijalni eksperiment”.“