Site icon Стање ствари

Будимир Свилар: Успон на Кајмакчалан – вечност, а не разарајућа привременост

На врху капела, а јужно костурница. Изнад – небо које прети да се суноврати. Велики крст на постољу поред капеле, дели врх од понора друге стране. Нема бољега места на коме се може бити

Кајмакчалан (Фото: Будимир Свилар)

У једном тренутку сам сустигао човека који је на успон понео икону. Кад сам му се сасвим приближио видео сам да не носи икону већ слику неког монаха, старца сасвим седе косе и браде.

– Који је то старац?

– Калист. Он ми је најдражи.

Сву загрејаност тела у напору пењања, односио је снажан ветар. Већ после десетак минута сам обукао све оно што сам понео за сваки случај, ставио капу и навукао обе капуљаче.

Колона се убрзо развукла, неки су штедели снагу, неки су често застајкивали да би покупили чауру метка, гелер, одломак сечива ножа или кокарду са капе.

Једно време сам пратио момка обученог у србијанску ношњу – чисто бела кошуља му је била затегнута и увучена у шарени појас, на глави је имао праву шајкачу, а на ногама нове опанке са великим, повијеним врхом. Носио је заставу.

Александар Станковић: Сто километара дуж Солунског фронта

Међу онима који су предњачили, налазио се старији седокоси мушкарац у сомотским планинарским панталонама које су се копчале испод колена. Изгледао је као да је пошао у неку лаку шетњу, а не на стрми успон. Касније у капели, запалио је свећу.

– Зато сам и дошао – рекао ми је.

На све стране светлуцају ситна камена зрнца, стене извирују из траве и вијугају ровови које су српски војници копали под непрестаном ватром која је долазила одгоре. Хиљадама су ти ровови постали последња кућа на путу до Капије слободе. Хиљадама који су из Србије отишли да би је одбранили не вративши се у њу.

Добро је што тако јако дува ветар. Док ноге иду саме од себе, осећам се недостојним да помислим било шта.

На врху капела, а јужно костурница. Изнад – небо које прети да се суноврати. Понеком се поткрала суза коју ветар није одмах стигао да осуши. Колона се полако прикупља, заставе се приближавају. Емоције од усхићења до одахнућа и замишљености. Велики крст на постољу поред капеле, дели врх од понора друге стране. Нема бољега места на коме се може бити.

Сви су ту. Почиње киша.

Exit mobile version