Необичан човек своју различитост не показује спољним изгледом, већ поступцима. Читавим његовим бићем владају неки тајни закони који су га створили управо таквим, а не другачијим и то је очигледно у свему што ради
Милена Јесенска у документацији Гестапоа по хапшењу у Дрездену 1940, одакле је одведена у концентрациони логор Равенсбрик (Извор)
Данас на свету влада велики страх. Шта ће бити са том индивидуалношћу? Развија се колективно васпитање, израда колективних предмета; како расте број људи, стално нас је све више, одоздо се људи дижу горе, а одозго падају, поравнавамо се, господари израде навелико, предмета и мишљења. Фабричка израда ствара хиљаде истих предмета, имамо утисак да све што је наше припада у исто време и неком другом или бар може да припада и неком другом, приступачно је многима, немамо никада ништа искључиво за себе и ни за шта не можемо да кажемо да припада само нама. Људи који се враћају из Америке жале се на масу истих ствари и на масу људи једнообразно васпитаних у истој средини. Говоре о назадовању културе, систематском гушењу индивидуалног развоја. Проносе бригу за будућност тврдећи да ће у тренутку када сви будемо исти, нестати свет.
Чини ми се да су то сувишни страхови, рекла бих да су сасвим неважни. У првом реду мислим да веома прецењујемо такозвану индивидуалност. Код нас се људи муче да буду индивидуални, а само из страха да нису довољно индивидуални мрзе једни друге. Међу уметницима свако заступа неки правац, сваки чешки уметник значи један смер, а међу политичарима скоро сваки заступа другу странку. Сваки чешки политичар има своју партију. Дође нови човек, смисли мало одступање од основне идеје и одмах себе прогласи за јединог истинског заштитника и оснује нову странку. Људи око њега, наравно, не могу да поднесу да их неко води и да се организују у једну целину и одмах показују склоност ка индивидуалности, измишљају за ту већ измењену идеју нову измену и на крају – увек се нађе длака у супи. Тако се рашчлањујемо и разврставамо, постајемо мали и безначајни и нигде не постоји толико странака и смерова као код нас. Зато смо индивидуалци и певамо свако своју песму. Ако погледамо ближе, међу њима је исувише мало људи који би свету могли да кажу нешто заиста ново, суштинско, оно што није већ изговорено и сва индивидуалност почива у томе да нађемо своје место за рад у људској средини.
Жене од те болести болују више него мушкарци. Боли их што морају да носе исте или сличне хаљине, што морају да живе у сличним кућама, што морају да купују сличан намештај, немају чиме да се поносе, а ретко им успева да имају нешто боље од нечег што има друга жена. Понекад се чини безнадежним то надокнађивање недостатка индивидуалности, на пример, нечим непрактичним, некорисним и непотребно скупим, али по сваку цену оригиналним. Визиткарте се штампају са сопственим, можда неразговетним рукописом, иако визиткарта постоји зато да би могла да се чита. Писма се пишу на тамно љубичастом папиру само да би била другачија и зато што сваки разуман човек користи бели папир. Хаљине се осликавају и разноразно уништавају и онда су неудобне и скупе, али чудне и уочљиве. Како је мала та индивидуалност која се доказује таквим средствима.
Мислим да необичан човек своју различитост не показује спољним изгледом, већ поступцима. Ствара необичне ствари, необично ради свој посао, има свој начин говора и свој начин понашања, читавим његовим бићем владају неки тајни закони који су га створили управо таквим, а не другачијим и то је очигледно у свему што ради. Индивидуалност која се изражава љубичастим папиром веома је сумњива. Зашто, реците ми, зашто баш љубичаста? Зашто не зелена, црвена или плава? То је ружно исто колико и непрактично и подједнако је *„чудно“. Не постоји у томе никаква прека потреба духа, нити органска нужност, то је размажени хир тврдоглавца који по сваку цену хоће да има ту „малу, али своју“ стварчицу.
Људима индивидуалцима није лако. Доказе за своју индивидуалност неће добити у продавници за неколико круна, већ је заслужују и папрено плаћају духовним вредностима. Ако су заиста божански индивидуални, сијају сопственим изразом и можете да их обучете у длаку исто као двадесеторо других људи, довољно је да учине корак напред, да се насмеју или намрште, да кажу једну реченицу, да пруже руку, а сигурно су довољне и много безначајније ствари – ипак ћете већ на први поглед видети да је тај човек особит и свој, и да његова особитост потиче из дубоког унутрашњег извора.
Милена Јесенска (чеш. Milena Jesenská; Праг, 10. август 1896. – логор Равенсбрик, 17. мај 1944) чешка списатељица, новинар и преводилац. Франц Кафка за њу говорио да је „љубав његовог живота“ (Википедија)
Извод из: Милена Јесенска, Пут до једноставности, Просвета, Београд; превод Содја Зупанц
Приредило: Стање ствари