Многи се питају када ће се ствари вратити у нормалу. Укратко — никада. Ништа се никада неће вратити на онај „погрешан“ осећај нормалности који је владао пре кризе, позната је напомена из Швабовог рукописа
Љиљана Богдановић (Извор: Печат)
Када је Клаус Шваб, озлоглашени гуру новог, „идеалног“ глобалног поретка, на недавно одржаном Самиту светске владе у Дубаију поново проговорио о томе да „ништа више неће бити исто“, тема „најновије“ нове нормалности доспела је поново у жижу јавног интересовања.
Шта све чини садржај садашње „нове нормалности“ и како успоставити границу старог и новог „нормалног“? Шта је данас погрешан, а шта исправан инстинкт у разумевању промењене слике света и њене још неусвојене, разумом и осећањима (не)савладане „регуларности“? Независно од познатог објашњења да ће „предстојеће епохалне промене укључити храну, енергију и све врсте ресурса“, недоумице остају. Појачава их утисак да разматрање нове нормалности сада није могуће без менталне спремности да се приближимо потпуном ресетовању устаљеног вредносног поретка, важећих идеолошких поставки о устројству нашег света. Протекла недеља донела је низ подстицаја за размишљање у том смислу.
Да ли, на пример, најновије уравнотежено поимање стварности подразумева да медији најлојалнијег савезника Америке оплету по образу и достојанству дојучерашњег неприкосновеног пријатеља? Реч је о редовима који су објављени у британском „Телеграфу“, а због своје оштрине истог часа постали „вирални“ у низу других гласила која су као ехо понављала немилосрдну тврдњу колумнисте ових новина Нила Гардинера: „Можда је данас најжалоснији призор ошамућујући пад наше суперсиле. Осећај опште слабости Сједињених Држава је видљив.“ Аутор је убедљив: „Председниковање Бајдена се по много чему може назвати најдилетантскијим у модерној америчкој историји: срамоћење на светској сцени, катастрофално повлачење трупа из Авганистана и потпуна ноћна мора у унутрашњим пословима земље. Бела кућа је у потпуном хаосу.“
Ново нормално? Верујемо да у Швабовом мњењу наведено разматрање није из те категорије.
Настојањем да сагледају и разумеју турбулентно време и корените промене у свету, политички аналитичари, аутори и говорници из сфере високе моћи и утицаја исписују својеврсни историјски зборник како новог нормалног, тако и његове супротности – абнормалног!
У ову другу категорију да се убројати прошлонедељна изјава генсека НАТО-а Јенса Столтенберга, који је најавио да ће на предстојећем самиту Алијансе (29. и 30. јуна) у Мадриду НАТО прогласити да „Русија више није партнер“. Излажући део новог концепта војне стратегије, он је за немачки „Билд нагласио“ – „када се свет мења, онда мора и НАТО“. Ево како то изгледа када мозак светске ударне песнице испрограмира свој корак с временом. „Прогласићемо да Русија више није партнер већ претња нашој безбедности, миру и стабилности. Такође ће и Кина први пут бити поменута у том документу. Успон Кине је изазов за наше интересе, вредности и безбедност.“
Љиљана Богдановић: Да ли је Бајденов „Нови светски поредак“ у ствари Швабов „Велики ресет“
Из ове најаве, дакле, можемо закључити да „миротворачка“ Алијанса није претња никоме већ да њој други прете и озбиљно је угрожавају. Такође и то да у њеним командним редовима никад нису чули за деценијско упозоравање и забринутост Русије у вези с „бесконачним и веома опасним ширењем НАТО-а на исток на рачун бивших република Совјетског Савеза, укључујући и Украјину“!
Логика оваквог нормалног – натовски нормалног није пак нова, она траје дуго, али ово најновије, тако чедно и невино паковање курјачке ћуди, надахнуло је низ сатиричних коментара, међу којима је и цинични осврт Небојше Катића: „На великим мукама су НАТО државе окружене са свих страна агресивним непријатељским силама. Пред немилосрдним насртајима својих моћних противника, НАТО покушава да некако ојача своје скромне војне капацитете и да унапреди и иновира механизме одбране. Колективна одбрана би се, како се најављује, сада могла проширити не само на војну већ и на економску сферу. У тако проширеном контексту, сваки економски притисак на једну НАТО земљу (санкције, царине, економска условљавања и сл.) могао би бити третиран као напад на све чланице алијансе и активирао би колективне одбрамбене економске механизме који се планирају.“
Насловивши своја разматрања знаковитим „Живимо у времену највеће слабости Запада, али то се може променити“, програмски директор дискусионог клуба Валдај Тимофеј Бордачов исписује вредан увид у контроверзе и сложеност свету суђеног најновијег „нормалног“: „Након што Русија победи у Украјини и преброди први талас економског рата са Западом, сукоб ће постати хроничан. Сада је Запад парализован догматском перцепцијом политичке стварности, али ће спољна политика – чији ће смисао бити у борби против Русије и Кине а за глобалну моћ и ресурсе – поново постати у САД и Европи дело талентованијих и образованијих људи од садашњих.“
Ово су директна упозорења да врли нови свет увек може да крене у правцу непредвидивом. Дакле, док Запад „парализован догматском перцепцијом стварности“ ствара безбројне шумове и привиде у њеном тумачењу, „ново нормално“ настаје и обликује се у небивалом хаосу, сукобима и променама без премца у модерној историји.
По значају неупоредива – судбоносна најава планетарне нове нормалности чула се пак у обраћању Владимира Путина на недавном 25. Санктпетербуршком међународном економском форуму. У говору који је свет пажљиво слушао („Печат“ му посвећује простор у овом броју), руски председник је рекао: „Правила за одржавање новог светског поретка постављаће јаке, суверене државе – које се не крећу већ зацртаном путањом. Само јаке државе и суверени народи могу да кажу своје мишљење у овом светском поретку који се рађа, а остали или су осуђени да постану или да остану обесправљене колоније.“
У стварности коју човечанству пројектују Клаус Шваб и његова Четврта индустријска револуција за оваква уверења апсолутно нема места. Ово је јерес, као што су јеретичке и остале Путинове поруке: „Свет заснован на досадашњим догмама је дефинитивно неодржив. Реч је о објективним процесима, о истински револуционарним, тектонским променама у геополитици, глобалној економији, у технолошкој сфери, у читавом систему међународних односа!“
Дух времена манифестован у револуционарним променама најширег регистра ствара радикално измењену „нормалност“ коју колективна свест човечанства тек усваја. Када је о Србији реч, може ли се закључити да је нова нормалност – у смислу фундаменталних системских промена, део овдашње политичке и друштвене праксе? Један догађај забележен у прошлој недељи охрабрује потврдан одговор.
„Сенат Универзитета у Београду једногласно је изабрао српског историчара Милоша Ковића за редовног професора Опште историје новог века на Филозофском факултету.“ Уз ову вест, објављено је – „од краја прошле године трајала је Ковићева борба са онима који су покушали да осујете његов избор“. Поновљена су и тадашња Ковићева упозорења: „Овде је реч о томе каква ће се историја предавати нашој деци. Да ли ће у школама и на универзитетима слушати НАТО историју српског народа, или хашку интерпретацију српске историје.“
Милош Ковић изабран за редовног професора: Наша деца неће учити „НАТО историју“?
„Многи се питају када ће се ствари вратити у нормалу. Укратко, одговор је никада. Ништа се никада неће вратити на онај ’погрешан’ осећај нормалности који је владао пре кризе…“ Ово је позната напомена из Швабовог рукописа, а многи процеси и догађаји нас данас уверавају да се она обистињује. И да стога можемо да закључимо: у новој нормалности српске историографије неће бити места за „НАТО историју“ српског народа.
Наслов и опрема: Стање ствари