Везе које смо наводно сада изградили са Македонцима треба погледати кроз призму данашњег догађаја. Прелет авиона у коме је Лавров требало да допутује у Београд, између осталих, забранила је и Северна Македонија
Небојша Петковић (Извор: Лична архива)
Немам дефинитиван став по овом питању, али страхове и збуњеност не може да умири хорски део неопозивих бранитеља институције који поистовећују личности са благодатношћу.
С друге стране заиста ми се не допада ни олако, неодмерено и безобразно прозивање истих тих личности без икаквог показаног стрпљења и подразумеваног уздржања.
Лично, мање сам погођен овом одлуком на фону националног питања, јер сматрам да је процес стварања македонске нације дуготрајнији и има озбиљније елементе од бесмислености каква је „црногорска нација“, те да је комунистички инжењеринг, зацртан још на Дрезденском конгресу, само наставио већ започето, а не иницирао као у случају Црне Горе.
Дакле, по мом мишљењу Македонци имају одлике самобитности и самим тим утемељенији осећај властитог идентитета који заслужује неку врсту аутономности у сваком смислу, па и црквеном.
Проблем овде представља очигледност политичког процеса који заиста нема много везе са духовним и питање је колико духовном штети, без обзира што је сам по себи незаобилазан.
Марјан Ђуровски: Вучић притиснуо СПЦ да призна Македонску цркву
Лоше у политичком смислу је то што се чини да су потези изнуђени, а не дубоко промишљени и да дугорочно иду нама у корист, посебно не духовности. Давање аутокефалије није било резултат макар формалног покајања и повратка оних, који су учинили нешто неканонско и недопустиво у Цркви, под њено окриље, већ ствар договора којим се суштински то недело признаје као оправдано. Више од нашег нагађања или неповерења о томе речито говоре све досадашње изјаве тзв. архиепископа Стефана који недвосмислено упућује на то да је СПЦ исправила неправду према МПЦ и коначно признала њен статус.
У политици свака страна има право на сопствену реторичку интерпретацију што само по себи није проблем, али ако ту интерпретацију прате и дела која имају одређену снагу онда постају значајни показатељи ситуације. МПЦ је групација која је читавих педесет година истрајавала у неканонском статусу у држави која свој идентитет темељи на: 1. фантазмагоријама о античким коренима и 2. подршци Нато цивилизације. Прво је напросто инфантилност од које често болују новонастале нације, друго је отворена позиција слушкиње Непријатеља. МПЦ је досад већ показала да је органски део такве државе и да поступа под таквом агендом. Знајући то и упоређујући са садашњим изјавама „архиепископа“ Стефана, рационалан човек не може да се не плаши последица договора са таквом политиком. Другим речима, је ли СПЦ направила тактички потез који јој иде у корист или је пристала на „мање зло“ немајући куд или не знајући како?
Архиепископ Стефан: СПЦ прихватила реалност, једногласно прихваћено оно што смо тражили
Уверен сам да је овим даром, на који ниједан архијереј пре данашњих није хтео да пристане, а неки данашњи су до јуче ово називали светогрђем, нешто морало да буде добијено. Приступ немањићким светињама, бољи однос према верујућим Србима, могућност служби на српском или једна епархија СПЦ… То донекле може оправдати овако невероватну промену у ставу Српске Цркве, али само донекле, са великим питањем може ли се и тако малим уступцима веровати када знамо да се ради о очигледном Нато вазалу? Да ли је поклон и добра воља у политици довољна да би смо некога везали за савезништво са нама?
Апологете овог поступка истичу да је кључно то што смо потврдили каноничност тиме што смо аутокефалију дали ми, а не Фанар. Но, већ смо помињали, по речима једног од архијереја који су ово некад звали светогрђем а данас у томе учествују, да је свеправославни консензус одредио да се о оваквим питањима може изјаснити само цело Православље коме Мајка Црква предлаже ту самосталност. Тиме игра око улоге Фанара свакако није избегнута.
Дакле, ми смо дали све, добили можда нешто, створили цркву која везана за сопствену државу следи пут те државе (вазални), одрекли се материјалних добара старих неколико векова (могуће је да ћемо ово питање решити у правном смислу те задржати формално власништво), а у свету православних подела на јелинске и словенске цркве, вероватно, унели још један камен спотицања.
Посебан проблем кога је ово само део тиче се слабости Православне Цркве која већ годинама, али и деценијама, не успева да се консолидује и у сопственим редовима осуди јеретичке и расколничко рушилачке тенденције које имају епицентар у Фанару. Црква се брани изнуђеним потезима, компромисима и одлагањем, што је неминовно води у све тежу и тежу ситуацију. Мени је тешко да овај потез СПЦ сагледам имало другачије но кроз речену матрицу.
Везе које смо наводно сада изградили са Македонцима (народом који иначе волим и сматрам га жртвом) треба погледати кроз призму данашњег догађаја. Прелет авиона у коме је Сергеј Лавров требало да допутује у Београд, између осталих, забранила је и Северна Македонија.
Опрема: Стање ствари