На олтар опстанка на власти Вучић је жртвовао СНС. Мала жртва, а добит велика. Тиме је само поновио оно што је претходно успешно радио – жртвовање интереса Србије због сопствених добробити
Александар Вучић (Фото: ФоНет/Милица Вучковић)
(Не)завршени избори су јасно показали Вучићу да је популарност странке којој је он звезда водиља у драстичном паду. Да би задржао ореол спасиоца Србије од сметова, поплава, глади, санкција и осталих земаљских зала, па и оних васионских (најезде ванземаљаца), приликом прославе резултата избора најавио је повлачење са чела странке. Чини се да је том приликом изрекао нешто што је што се њега тиче до сад било незамисливо – истину. На то су га натерали више спољашњи него унутрашњи чиниоци, јер у лажи су кратке ноге, а у страху дуге.
Коалиција са СПС се чини невероватном јер је Ивица Дачић направио пар неопростивих блудоделанија на европској странпутици Србије. Као министар спољних послова издејствовао је повлачење признања тринаест држава тзв. државе Косово. За разлику од Срба, западњаци нити прашатају, нити заборављају. Због тога је после претпрошлих избора њему онемогућено било какво – а камоли неко утицајно – министарство. Послат је у политички фрижидер доделом неутицајног места председника парламента, са намером да буде премештен у замрзивач. А то није оно што Дачић жели. У изборној кампањи најавио је коалиција са СНС коштати место премијера. На таквом месту би могао да спречи увођење санкција Русији. То је највећи могући грех који би Србију прогнао из европског раја, а западни доброчинитељи тај ризик не могу да допусте.
Такође, за исте те доброчинитеље због истих разлога је незамислива – и због тога забрањена – било каква коалиција са странкама десничарске оријентације, иако је Милош Јовановић, вођа ДСС-а, најавио да би радо то учинио на београдском нивоу, желећи да уз помоћ одборника СПС-а буде тас на ваги у формирању градске власти. Тај тас је остао да виси у ваздуху јер позив СНС-а за ДСС и СПС није стигао. Двери и Заветници су остали на позицијама заштите законитости воље гласача.
Повлачењем са чела СНС-а Вучић би препустио новоформираној влади увођење санкција Русији, јер му је главни адут избијен из руку – сваљивање свих могућих грехова на бившу власт. Тиме би његов ореол двеколиког спасиоца Србије још више засијао, а грех за такво непочинство би свалио на владу. Тај маневар ће још више распламсати борбу за место калифа уместо калифа, а то ће додатно ослабити СНС. Борба међу фракцијама унутар странке ће још више допринети том слабљењу. Далековиди чланови СНС већ сад машу крилима да би им прелетање било што брже и удобније. На олтар опстанка на власти Вучић је жртвовао СНС. То је за њега мала жртва, а добит велика. Уосталом, тиме је само поновио оно што је претходно успешно радио – жртвовање интереса Србије због сопствених добробити.
Политичка криза, уз економску у којој се Србија већ налази, ојачаће утицај страног фактора, који ту кризу здушно и увећава. Ништа ново, јер је знано да се наша унутрашња, баш као и спољна, политика воде изван наше земље. Србија поново бира између царства земаљског и царства Небеског. Током наше историје смо стално приморавани да правимо тај избор и увек смо бирали праву страну. Било који избор од ова два носи тешке краткорочне или дугорочне последице, као и краткорочне или дугорочне добити. Да ли је инжењеринг промене свести успео код Срба, или ће бити по оној народној – љубав (дај) жени, душу Богу, образ никоме, показаће врло скоро време, тај неподмитљиви и праведни судија.