Ако ЕУ, НАТО и САД мисле да могу ратовати против Русије само преко Украјине, без икаквих последица по њих, време ће убрзо показати колико су биле у праву
Љубиша Спасојевић (Архивска фотографија: НСПМ)
Војне интервенције Русије за време владавине Владимира Путина могу се описати једном речи – успех. Наслеђени рат на Кавказу је завршен поразом исламиста и тај део Русије више није никакав проблем у безбедносном смислу. Агресија Грузије на области насељене претежно руским становништвом, Абхазију и Јужну Осетију, завршила се грузијским поразом и отцепљењем тих области које сад само де јуре нису део Русије. Сирија је била пред распадом, сада се стање тамо стабилизовало – уз претежну контролу сиријских снага над територијом те државе. Била су довољна два авиона руских специјалаца да Хуан Гваидо, венецуелански миљеник САД, нестане са насловних страна медија широм света.
Украјина је до сада највећи изазов за Путина, како због величине територије, величине војске и свеколике, укључујући ту и медијску, подршке западних земаља, разне облике санкција и оно што је за свет најопасније – доставу оружја и муниције.
У обраћању медијима Путин је навео неколико циљева – демилитаризацију и денацификацију Украјине, суђење Украјинцима који су живе спалили четрдесет осам Руса у Одеси и једну опомену која није озбиљно схваћена: да ће се свако ко буде пружао војну помоћ Украјини суочити са последицама које није доживео у историји.
Демилитаризација, денацификација и суђење Украјинцима који су учествовали у спаљивању Руса у Дому синдиката у Одеси 2014. године, а за које Русија поименице зна ко су извршиоци тог злочина, подразумева смену садашње власти као и успостављање нове, укључујући судску и органе гоњења који ће обезбедити да се злочинцима из Одесе суди. То је могуће остварити само после комплетне капитулације Украјине. У прилог томе говори и захтев Русије да власт у Украјини призна Крим као део Русије, што може учинити само нова украјинска власт.
Путин саопштио Макрону три услова која Украјина безусловно мора да прихвати
По Би-Би-Си-ју, ЕУ, САД и НАТО донели су одлуку да се прикупе средства за набавку оружја – са нагласком на противтенковско и противваздушно – и да се пошаље Украјинцима. Пошто Русија контролише ваздушни простор над Украјином, а вести о активностима на мору нема – осим одлуке Русије (Раша тудеј) да стави у борбену готовост Северну и Пацифичку флоту – оружје и муниција се могу доставити само копном. Оно се може доставити као лажна хуманитарна помоћ – рецепт који је већ употребљен приликом рата у Босни када су оружје и муниција тако достављане муслиманима. То, по Путиновој изјави о историјским последицама таквог чина, значи да ће прве државе које ће осетити те последице бити оне које се граниче са Украјином, а пре свега Пољска која има вишевековну историју непријатељства са Русијом и које траје све до данас. Пољска је чланица ЕУ и НАТО. Последице по свет могу бити катастрофалне. Путин до сада није доказао да спада у празноречиве политичаре. Доказао је да је спреман и на компромисе, али за компромис је потребно да га жели и друга страна. Ако државе ЕУ, НАТО и САД мисле да могу ратовати против Русије само преко Украјине, без икаквих последица по њих, време ће убрзо показати колико су биле у праву.
Што се тиче власти у Србији (погрешно је назвати је српска власт) за само неколико дана од одлуке да не уводи санкције Русији дошло је до изјаве да ће бранити своју позицију докле год то буде могуће. Онда је дошло гласање у Генералној скупштини УН где се „Србија придружила осуди напада на Украјину, а у тексту се нису помињале санкције Русији“. Знајући доследност првог човека те власти и већ увежбано доношење одлуке о увођењу санкција доказано на примеру Белорусије, могућност брањења позиције ће се извесно показати као немогућа – те се и увођење санкција Русији чини врло могућим.
Љубиша Спасојевић (Извор: Јутјуб)
У овом свеопштем замешатељству време је као и увек непристрасан судија. Оно ће показати ко се од свих умешаних прерачунао.