Господа академици у својој острашћености лако су оквалификовали мој рад у Музеју жртава геноцида употребивши синтагму „неморални посао“ али не понудише никакве доказе
Вељко Ђурић Мишина (Фото: Између сна и јаве)
Поводом саопштења Одељења историјских наука САНУ „О једној нечасној ревизији историје“, Стање ствари, 18. 6. 2021.
Докле више о ономе што не знате?
Не разумем дубоке пориве академика Василија Ђ. Крестића да се меша у оно што не зна нити зашто се окомио на мој рад као директора Музеја жртава геноцида и са толиком мржњом а да при томе није сазнао шта сам за непуних осам година урадио. Уосталом, тврдим да ниједан наслов штампан за то време није имао у рукама. Можда је чак и одбио поклон који сам однео на портирницу зграде САНУ – реч је о књизи Душана Никодијевића Јасеновац између броја и жртве – Прилог проучавању броја жртава система концентрационог логора Јасеновац (Београд 2019)! Можда сам погрешио што му нисам поклонио и књигу др Милића Ј. Милићевића Губици официра Краљевине Србије у ратовима 1912–1913. године (Београд 2020) – реч је о делу сина Крестићевог колеге коме је био забранио докторат! А можда би требало да Крестићу поклоним споменицу Четврт века Музеја жртава геноцида (Београд 2021) у којој би видео штошта?
Крестићева опседнутост мојим радом има дубоке корене: прво, није ме „ставио“ под контролу, друго, приморао сам га да призна своју нечасну работу у забрани изложбе „Тотални геноцид“ академика Динка Давидова, треће, подсећао сам га на поједине лекције из методологије историјских истраживања са посебним освртом на рангирање историјских извора…
Крестић је ових дана покренуо нову харангу искористивши свој утицај на колеге из Одељења историјских наука САНУ да упуте писмо Извршном одбору. Не желим да се замарам утврђивањем аутора писма, мада ми је стил одраније познат а и неколико реченица сам раније читао, желим да реагујем на садржај из више разлога.
Школовани историчар добро зна да је ревизионизам у историјској науци нешто што користи у појашњењу и разјашњењу досадашњих сазнања и тумачења одређених догађаја и процеса. Друга је ствар када појам „ревизионизам“ користе у дневној политици! То значи да не стоји тврдња да смо сведоци „једне нечасне појаве“ а још мање да је видљив процес „систематског смањивања броја жртава, првенствено у Јасеновцу и Независној Држави Хрватској“. Потписници писма већ у другој реченици тврде да је „зачетник и тумач“ свега тога био Фрањо Туђман. Да су ти исти састављачи прочитали нешто о првим сумњама у тврдње о ратним жртвама 1941–1945. године, сазнали би да је то први објавио Бруно Бушић 1969. godine у тексту „Жртве рата“ у јулском броју Hrvatskog književnog lista!!
Извор: Стање ствари
Тврдња да „оспоравањем и умањивањем броја јасеновачких и других жртава усташких злочинаца почели су се бавити и поједини историчари из Србије“ је испразна и без доказа. Имена, господо академици, имена тих историчара! Уосталом, правници знају за максиму „Нема тела, нема дела“ коју би угледници САНУ окупљени у Одељењу историјских наука могли да примене и у писању о ратним жртвама: никада није извршен валидан попис ратних жртава за године Другог светског рата у Југославији. То значи да оно што није утврђено није могуће ни оспоравати нити умањивати! То је, господо академици, проста лекција из методологије историјског истраживања! Ни ваше писаније о „постојећим прворазредним“ историјским изворима које, како тврдите, појединци занемарују нема никакве основе. Нећете, ваљда, рећи да су хвалисања Вјекослава Макса Лубурића пред немачким официрима о томе да су усташе за годину дана побиле више Срба него Турци за пет векова, за вас прворазредни историјски извори а да су тврдње, на пример, Војислава Прњатовића и других бројних заточеника, које су из Јасеновца довели у Србију немачки пуковници и српски чиновници, о злочинима у том логору небитни за расправу о геноциду (Видети: Јасеновачки логор – Саслушања српских избеглица, Београд 2020).
Друга лекција би могла бити о проценама броја ратних жртава. А то је, мора се признати, посебна врста посла за статистичаре и математичаре! Али и за оне који се баве логиком: ако је логор у Јасеновцу трајао 1.430 дана односно 44 месеца (21. август 1941–22. април 1945), онда би се тврдња о 700.000 жртава заснивала на чињеници да је дневно убијано по 500 заточеника!
Господа академици у својој острашћености лако су оквалификовали мој рад у Музеју жртава геноцида употребивши синтагму „неморални посао“ али не понудише никакве доказе. Стога ми преостаје да устврдим да поменута група није дорасла да некоме дели лекције из области о којој ниједан од њих није објавио прилог, о на пример, о концентрационом логору Јасеновац!!! Можда је ово прилика да оне који су били и јесу факултетски професори запитам: Колико сте понудили својим студентима семинарских, дипломских, магистарских радова и докторских дисертација о Независној Држави Хрватској, Јасеновцу, геноциду…?
Аутор је бивши директор Музеја жртава геноцида