Још једно разматрање на тему споменика Стефану Немањи и Стефану Лазаревићу
Споменик Стефану Немањи (Фото: Никола Анђић/Танјуг)
Уз свест о томе да „над просутим млеком не вреди плакати“, разматрање на насловну тему post festum може имати само један разлог и оправдање – скретање пажње на могућност да један уметнички ексцес потенцијално постане нова традиција, заснована на анти-традицији. А да је реч о „метастазичком процесу“ указује чињеница да је првонаведени комплексни пројекат потврђен исто тако немуштим споменичким решењем на потесу Булевара Деспота Стефана. Претпоставка будућих решавања сличних проблема разлог је ретроактивне анализе комплетних процеса наведене новије споменичке традиције те је најпре неопходно препознати их.
Основни заплет у дијалогу противника и присташа споменика Стефану Немањи у Београду садржи се у чињеници да су учесници „говорили различитим језицима“. „Језичка баријера“ по обичају рефлектује непознавање значења туђег говора. Феномен смисла актуализује се на основу чињенице да се називи односе на појмове који реферишу на одређена значења у чему се и огледа смисленост. На самом почетку уочава се да комуниколошке запреке, заправо, указују на један дубљи проблем, који се огледа у чињеници да је „наше културно, духовно и политичко биће“ изгубило способност да дефинише проблем. Као што је познато, то је основна премиса његовог решавања.
Део споменика Стефану Немањи (Фото: Пешчаник)
У поплави разноразних текстова идеолошки заслепљених „саговорника“ на тему „за“ и „против“ споменика на Савском тргу, „сламка спаса“ уочена је се у ауторском приказу Мехмеда Слезовића Шта је то „добро, лепо и значајно“ на споменику Стефану Немањи у Београду, објављеном на порталу Danas још 27. августа 2020[1]. Оно што делује отрежњујуће у ауторовом приступу проблему јесте један „повратак у стварност“ без идеолошких оптерећења. Како су показали потоњи догађаји, од времена објављивања текста од ње смо се додатно, колективно, доста удаљили. При томе, на феномен стварност односи се и извесна дихотомија значења, на првом месту у домену реалитета животне а потом и уметничке сфере. Коначно, Слезовић је указао на узрок несрећне последице а реч је о општем незнању које укључује и дефицит споменичке културе, који се на овим просторима могу пратити кроз низ неуспелих решења на веома значајним локацијама. Аутору је за „уклањање катаракте духовног погледа“ била неопходна асистенција естетике, етаблиране филозофске дисциплине која се неретко бавила феноменом пластичког обликовања. Први проблем уочен је на нивоу антитеза појединачно-универзално, односно – историјско-вечно кроз трапаво тумарање наших савременика између циљева фактографске документарности и истинитости на онтолошком тј. феноменолошком нивоу. Недостаје дакле истина иманентна уметничком делу што и саму одредницу уметничко доводи у питање. Закључак је да овом као и неким другим решењима изостало унутрашње јединство (идеје и облика) као и израз, на шта је Слезовић прецизно указао. Краће разматрање о проблему савремености право је освежење за читаоце а катарза се препознаје у неколико закључних пасуса: „У језичком погледу ликовна безизражајност прати ову карактерну испразност. Стога се овде не може говорити, не само о реалистичном изразу, чак ни о доследно спроведеном анахроном и типском академском реализму. У питању су најопштије декоративно-безизражајне формуле занатског обликовања без емоционалне или интелектуалне инспирације и тежине, пуко занатство, или још пре шаблонска представа изгледа средњовековног костимираног лика без животне супстанце карактеристичне за уметничко дело.“[2] Селективност код преузимања традиционалних узора са грубим раздвајањем иконографије и стила и још грубљим одстрањивањем установљеног значења из њихових укупних конституција морало је резултирати хибридним решењем, које појам аматеризам предочава у негативној конотацији.
Снимак екрана: Данас
Проблем јавних споменика у Србији „није од јуче“ па чак ни код једног од најуспешнијих примера – коњаничке статуе Кнеза Михајла, коју је надахнуто и студиозно обликовао Енрико Паци, са зналачки декорисаним постаментом према замисли Константина Јовановића – није изостала полемика о томе да ли му недостаје капа. Наш народ је по том питању веома захтеван и ситничав (био?). То је требало да буде упозорење свакоме ко је негде некоме хтео да подигне јавни споменик. Да је коњаничка статуа сложена и ризична форма показао је и пример скулптуре Хајдук Вељко на коњу, који је за потребе украшавања платоа испред Саборне цркве у Неготину извео Небојша Митрић. На страну народне доскочице у полемикама око приказа коња у смислу да ли је у питању „кушљо“ или „кушља“ али начињен је промашај постављањем коњаничке статуе на врх фонтане (?). Касније је то амортизовано померањем целокупне инсталације према парку и претварањем степенастих када од фонтане у терасасте цветне рунделе. Да се то није заборавило не би се стигло тамо докле се стигло. Узалуд су били вишегодишњи напори историчарке уметности Лепосаве Миловановић да се скулптурално група Хајдук Вељко у боју знаменитог вајара и минхенског ђака Михајла Томића реализује као споменик у Зајечару. Превагнуло је друго решење у складу са претходно описаном традицијом. Срећом, још увек је у Србији довољно успешно реализованих споменика са скулптурама једног Ђорђа Јовановића, Рудолфа Валдеца или Томе Росандића али и неких потоњих вајара, да, као народ можемо сачувати мало културолошког достојанства. За такве примере карактеристично је да су у питању уметничка дела, чију естетику постулирају идеје, које посматрачи доживљавају као сопствене, препознавајући се у њима. Феномен колективног препознавања у једном уметничком делу – јавном споменику, изгледа, дефинитивно припада прошлости. Очигледно да се у овом проблему скрива и првонаведени – проблем дефинисања проблема.
Тома Росандић, Играли се коњи врани (Фото: Стање ствари)
Подизање споменика Стефану Немањи у првим деценијама трећег миленијума ипак је легитимно хтење, ко год да, примарно, стоји иза те идеје. Чак је и место успешно одабрано – на крају улице која носи његово име и на основу тога трајно идентификоване у свести грађана. Такође је и на почетку ове улице уколико се посматра из перспективе визуелног циља – храма Светог Саве. То, донекле, евоцира „предратна“ урбанистичка решења са зракастим распоредом улица око храма.
Остале околности углавном су последица превида, незнања и недостатака на нивоу културног континуитета. Први превид односи се на чињеницу да се „јавна свест изражава у јавним зградама“[3] тако да ће многе генерације морати да сиђу са историјске позорнице док не дође до тога да зграда у залеђу поменутог споменика за Београђане и шире више неће представљати главну железничку станицу. Постављањем гигантске скулптуре испред њеног портала, уместо ефекта монументалног, на основу „сукоба монументалности“ биће омогућен ефекат хаотичног. Чини се да је у томе први прави проблем – у дехуманизацији перспективе код рецепције споменика. У питању је последица „дигиталних симулација“ реалности, тако да ће овај споменик своју естетику и рецептивност „морати да остварује“ помоћу дрона.
Други и такође велики проблем је иконографски, што не треба посебно доказивати. Довољно је само сетити се утиска о идеји истинитости на преполовљеном лицу светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање у Милешеви. Свакако, на основу аутентичне духовности. Чак и из тог, једног видљивог ока, открива се универзум – Царство Небеско. То што бисмо га ми вратили у „царство земаљско“ више говори о нама и нашим потребама за „историјским протезама“. Позивање на Христов лик са мачем у Дечанима са циљем оправдавања коначног хибрид-решења са „звецкањем оружја“ допринос је политичкој хистерији у вези овог проблема, особито када се има у виду натпис са саме фреске где стоји да је „овај мач усечитељ греха“. Осим тога, Стефан Немања – свети Симеон Мироточиви сопствени коначни идентитет изградио је управо на основу одлуке да крстом замени мач.
Свети Сава и Свети Симеон, фреска из Манастира Милешева
Очигледно је да смо усред процеса „скопљезације“ Београда. Оно што прво падне на памет посматрачу овог ансамбла јесте: „много се хтело!“. У свему треба имати мере и границе па и у „освежавању меморије“. Како је Гадамер прецизно уочио – губитак саморазумљивости у европској уметности известан је а треба додати и то да је покушај њеног надокнађивања – веома ризична авантура: „Ако се не варам, кич постоји откако постоји потреба за нечим заједничким које више не постоји за све као саморазумљива претпоставка“[4]. Мехмед Слезовић је дошао до истоветног закључка те се може констатовати да је први дефинисао проблем на основу феномена кича. Комерцијализација уметности јесте реалност новог доба али се не може реализовати „протеривањем уметности“: „Кич који служи добрим сврхама није бољи од оног који је искључиво комерцијалан“[5]. Удвајањем споменичког обележја Стефану Лазаревићу у (његовој) некадашњој престоници а данашњем „вашаришту таштине“ потврђено је описано полазиште решења са Савског трга и то као опасан путоказ развоја потенцијалне „традиције“. Није у овом случају било довољна „конверзија“ подигнутог у спуштени мач у рукама и déjà vu поза Мештровићевог Победника. Историјски и духовни смисао витеза, књижевника и просветитеља, који се темеље на извештавању Константина Филозофа, непрепознатљиви су у овој статуи „трасформерс-ратника“. Ипак, на основу овог решења доспело се до одређеног процеса ре-валоризације првобитног Митрићевог споменика на Калемегдану, који из измењене перспективе делује успелије него што се то раније чинило.
Споменик Деспоту Стефану (Фото: Филип Краинчанић/Нова.рс)
Као што је било неопходно дефинисати проблем, такође је потребно, следећи Слезовићев приступ – „ствари називати правим именима“. У том смислу – не подметати онима који оспоравају ово решење некакав анимозитет према лику и делу владара и светитеља. Спочитавање зналцима уметности и традиције попут Ирине Суботић и Ненада Макуљевића да су „против Стефана Немање“, злонамерна је замена тезе. Ако је неко склон да у поменутом споменику уочава идеју и личност светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање, то се не може сматрати обавезујућим за оне који у томе искључиво виде ознаке културног дисконтинуитета, ефекте вулгарног симболизма једног „естетског хибрида“, који би се могао дефинисати помало апоричним појмом „соц-реализам постмодерне“, применљивим на ширем културолошком и идеолошком пољу данашњице. Није јасно када је то престало да буде важно „с чим ћемо изаћи пред Милоша“.
Напомене
[1] Lični stavovi; Srpski Diznilend u ruskoj verziji – Šta je to „dobro, lepo i značajno“ na spomeniku Stefanu Nemanji u Beogradu; piše Mehmed Slezović, DANAS 27. avgusta 2020. postavljeno u 16.48/49.
[2] Исто.
[3] Х-Г.Гадамер, Европско наслеђе, Београд 1999, 45.
[4] Исто, 48.
[5] Исто.