Проблем је, с једне стране, у томе што је врло тешко, вероватно и немогуће, знати за свако презиме како гласи његов изворни акценат. С друге стране, постоје презимена која се изговарају на два начина
Рада Стијовић (Фото: Википедија)
Љубазношћу Раде Стијовић, лингвисте и научног саветника Института за српски језик САНУ, добили смо текст који је претходно (5.12. 2020) објављен у културном додатку листа Политика, нажалост – без преко потребних акцената. Као аутор текста, замолила нас је да текст не објавимо пре него што буде поновљен са правилним акцентовањем у наведеном листу чији је сарадник. Молбу смо испоштовали, текст данас (12.12. 2020) објављујемо, а Ради Стијовић изражавамо велику захвалност, уз жељу да истраје у свему што предузима као предани трудбеник на плодном пољу српскога језика.
Словенски вѣсник
Новинар и књижевник Бошко Ломовић, који се посвећено брине и о правилности јавне речи, скренуо нам је пажњу на неколико језичких проблема које среће у јавним медијима. Издвојила сам један у вези са којим се мора нешто више, а донекле и другачије, рећи. Господин Ломовић каже: „Наопако наглашавање речи (бољка свих наших ТВ) често прелази сваку меру. Презимена спортиста се баш изобличују: Михаúловић, Максúмовић, Булáтовић, Јȅремић, а требало би: Михàиловић (од Михàило), Мȁксимовић, Булàтовић, Јерèмић (од Јерèмија)“.
Овде су наведена два типа презимена, прва са завршетком –овић/-евић (Михаиловић, Ковачевић) и друга, образована од именица на –ија (нпр. од Јеремија или Јеротија). Господин Ломовић је у праву када каже да презимена задржавају акценат имена од кога су настала, па од Михàило настаје Михàиловић, а од Јерèмија, гласовним процесом, Јерèмӣћ (Јерèмија – Јерèмијић – Јерèмиић – Јерèмӣћ).
Фото: Словен
Где почиње проблем? Настојаћу да објасним, свесна да добар део читалаца не зна да прочита обележене акценте. Међутим, они ће на основу знакова уочити разлику.
У првом случају проблем настаје тако што презимена типа Михàиловић, Мȁксимовић и сл. почињу да се, по узору на презимена типа Ковáчевић (од кòвāч), Капетáновић (од капèтāн), изговарају као она, да добијају њихов акценат.
У другом случају постоје три типа презимена. У савременој пракси код њих се у великој мери мења изворни акценат (осим, свакако, код изворних носилаца ових презимена). Први тип јесу двосложна презимена типа Ѝлӣћ, Тèрзӣћ, Тàдӣћ и сл., код којих се и променио акценат и изгубила дужина на другом слогу. Угледањем на презимена типа Кȍстић, Кȍчић, она су почела да се изговарају: И̏лић, Тȅрзић, Тȁдић, Хȁџић.
Други је тип тросложних презимена типа Попàдӣћ, која су претрпела утицај врло раширеног типа презимена Пòповић, Пèтровић и, по узору на њих, почела да се изговарају с помереним акцентом и без дужине: Пòпадић, Сѝнђелић, Пàнтелић. Овде спада и презиме Јерèмӣћ, које се приклањањем овом типу промена изговара најчешће Јèремић, али и Јерèмић, које наводи господин Ломовић – са задржаним првобитним акцентом, али без дужине. То, дакле, такође није изворни акценат већ измењени, али је настао као резултат тежње да се ово презиме са што мање измена прилагоди једном од постојећих акценатских типова.
Најзад, имамо трећи тип ових презимена, такође тросложних (тип Сувàјџӣћ), али, који се прилагодио презименима типа Рàдо̄јчић – с помереним акцентом, али са дужином, која се у позицији пред сонантом увек чува. Тако је и Ку̀јӯнџић, Сàма̄рџић (а не Кују̀нџӣћ, Самàрџӣћ) итд.
Фото: Словен
Из овог прегледа се види да постоји читав низ типова презимена. Проблем је, с једне стране, у томе што је врло тешко, вероватно и немогуће, знати за свако презиме како гласи његов изворни акценат. С друге стране, постоје презимена која се изговарају на два начина, и то не само у различитим крајевима већ и у једном истом, као нпр. Јòвановић (од Јòван) и Јовáновић (од Јòва̄н), Ду̏шановић (од Ду̏шан) и Душáновић (од Ду̀ша̄н) итд.
У науци је, такође, постављано питање шта радити са толиким непознаницама? Навешћу мишљење двојице компетентних научника. Митар Пешикан је, говорећи о акценту презимена типа Михаиловић, рекао: „Ма како био наоко оправдан захтев да се треба придржавати изговора својственог самим носиоцима презимена, он је неостварив, па и погрешан, јер је супротан најосновнијим захтевима језика: тежњи језичкој економији и тежњи системским решењима у уобличавању језичке материје. Језичка норма и уопште лингвистичка обрада треба да установљава категоријске и системске појаве, законитости, узусе – а не конкретне случајеве везане за ово или оно презиме“.
Павле Ивић, пишући о презименима типа Јеремић, каже: „Пре свега, изворни акценатски тип још увек није мртав и њега свакако треба препоручивати позоришту, радију и филму. С друге стране, бесмислено би било покушавати да се стане на пут природном процесу развитка који се не може зауставити никаквим забранама“.
Део акцената, изглед и опрема текста: Словенски вѣсник