Далеко смо од тога да признамо Косово тако што ћемо се као народ искрено поклонити и признати тамошње жртве над којима смо извршили бруталне злочине
Снежана Чонградин (Фото: Данас)
Председник Србије, Александар Вучић, одао је пре три дана пошту жртвама косовских Албанаца, покопаних у батајничкој гробници, унутар „своја четири зида“.
Та четири зида, откривају „поверљиви извори“ у медијима су заправо били, за јавност, затворена врата на недавном састанку са представницима Националног конвента о Европској унији.
Тада је Вучић, тврде они, одао почаст минутом ћутања за 744 косовска Албанца чија су тела пронађена у масовној гробници у Батајници.
Вучић је то учинио, напомињу извори из невладиног сектора, на предлог једног од учесника.
Међутим, у свом говору је нагласио да почаст треба да се одржи за све жртве ратова, а не само за албанске.
Од тог истог учесника, Вучић је добио позив да положи цвеће у Батајници, али је председник Србије, у том тренутку, навео да све масовне гробнице и све жртве сукоба треба да буду обележене.
Од директног и непосредног инспиратора злочина над припадницима народа бивше Југославије, преко релативизације и негирања, Вучић је, у овом последњем путовању кроз своје политичко деловање, старо већ тридесет година, еволуирао у негатора који ће, када се говори о његовој, сопственој одговорности, односно политичке клике којој је тако дуго и предано припадао – да оћути тај минут.
Данас: Вучићев минут ћутања за албанске жртве – срамота или помак?
Међутим, када се од политичара, који има крваве руке и ум, тражи да оћути минут за жртве на чија убиства је својим политичким ангажманом толико дуго утицао, разуме се да је неумесност самог таквог догађаја, у најмању руку, очигледна.
Претпоставља се и могућност договора и унапред припремљеног сценарија да се, пред међународним представницима, са Вучића, на овај начин, скине бар мало терета ратно злочиначке прошлости, у сусрет коначном решењу косовског проблема.
Уколико се, ипак, претпоставља крајњи циљ, а то је да се прекине са злочинима, мржњом и понижавањем на верској и националној основи, јасно је да се на овај начин, у Србији, до тога неће и не може доћи.
Стога, поставља се, чини се, логично питање, да ли жртве ратно злочиначке политике Србије, током деведесетих, као и сви они, заправо, привилеговани да дођу до истинитих сазнања и чињеницама о томе, а који са жртвама саосећају, желе овакво признање некадашње јужне српске покрајине?
Рекло би се да не.
Поређења ради, разумљиво би било очекивање да се не одушевљава јер се неко, попут Хитлера, или високог било ког главешине нацистичке Немачке, појавио у Аушвицу да ода почаст жртвама холокауста.
Поготово на начин на који то ради Александар Вучић, очигледно приморан од стране међународне заједнице, носиоца такозване транзиционе правде на Балкану, да им се из позиције силе, суштинског неприхватања одговорности и негирања, обраћа на себи својствен, сраман начин.
Како је Жена у црном, Сташа Зајовић, недавно истакла у интервјуу за Данас, за колонијалне силе мир никада није повезан са кажњивошћу злочина и са правдом, док се жртве претварају у сувишну робу у корпорацијама и фабрикама.
Снежана Чонградин: Признање Косова једини прихватљив компромис
О суровости тог система, рекла је и следеће: „Непродуктивно је ослонити се само на правду на том институционалном нивоу, јер је то једна индустрија, профитабилан посао. Ти инжењери транзиционе правде се пресељавају из једне у другу зону, не удубљују се у локалне проблеме. Не верујем у поверење и помирење одозго. Помирење може да дође само одоздо, а онда заједнице жртава морају да буду потпуно независне, не могу да се руководе међународним потребама и пројектима, него је то озбиљан посао свих нас, цивилног друштва, да некако врше притисак да заједнице жртава учествују у грађењу културе памћења и сећања. У раду на терену видела сам да је много битније да дуготрајно разговарамо и стрпљиво слушамо. Битно је да се међусобно признају патње и достојанство. Симболички споменици, видови репарације… И то све, ако постоји национални консензус“.
Разуме се да смо далеко од националног консензуса, да смо далеко од тога да признамо Косово тако што ћемо се као народ, преко својих представника, искрено поклонити и признати тамошње жртве над којима смо извршили бруталне злочине.
Да ћемо се покајати.
Верујем да жртве имају стрпљења да нас сачекају, па нам, можда, овакво злочиначко признање Косова тренутно уопште ни не треба.
Треба само онима којима је стало до профита и даље експлоатације држава бивше Југославије, са једне, и злочинцима, са друге стране.
Наслов и опрема: Стање ствари