Исход председничких избора вероватно неће променити однос САД према неопходности посредовања
Потписивање Вашингтонског споразума (Фото: Еван Вучи/АФП)
Сваки договор који постигнемо са САД, допире даље од свих наших стварних капацитета.
Вашингтонски споразум садржи и нормативне обавезе, и пристанак на нова политичка усмерења, отуд снажне реакције власти и опозиције.
Споразумом је можда пресечен и узалудан ток времена које Београд и Приштина троше у јаловим сукобима, у бескрајном трајању распада Југославије.
Наговештен је и нов изглед глобалних односа.
Време је ненадокнадив ресурс. Претпоставка је да је равнотежа задовољства или незадовољства један од гаранта успеха, а успех, у овом случају, засад, зависи од поштовања договореног.
И за финесе, које би нас привремено учиниле спокојнијим, изгубили смо ненадокнадиво време, животе, имовину, људску част, национално достојанство.
Посебна важност Вашингтонског споразума је подсећање да још увек нисмо у стању да доносимо велике и важне одлуке.
Југословенски суседи упорно су недовољно способни да сами уређују односе који воде новим облицима сарадње: укидање граница по шенгенским а не по шверцерским стандардима, уважавање жртава недавне прошлости, сарадња у развоју примењене демократске културе, развој слободних институција државе и друштва.
Вашингтонски споразум опомена је и за ЕУ.
Александар Вучић, Федерика Могерини и Ана Брнабић (Фото Танјуг)
Вођена агендом Федерике Могерини, претходна ЕУ администрација је фино подешавала Западни Балкан у складу са интересима Путинове администрације, уместо у складу са интересима проширења ЕУ и потребом за новим безбедносним оквиром у Југоисточној Европи и на источном Медитерану.
Претходна ЕУ администрација је обесмислила Бриселски споразум из 2013, и охрабрила источноевропске популисте који већ располажу политичким капацитетом да стопирају све ЕУ одлуке које су супротне интересима Москве или Пекинга.
Притисак на Грчку и Кипар уследио је након успеха Турске да с Русијом располути БиХ и успоставе утицаје политичке религије. Нова ЕУ администрација мораће да се суочи са одлукама Вашингтонског споразума који обухвата и односе на Блиском истоку.
ЕУ ће задуго бити ограничена у конкретном деловању због диверсификације интереса држава чланица које су интегрисане 2004. (кад су биле одлучне да напусте руску орбиту, да би се потом у њу постепено враћале).
Никола Самарџић (Фото: Ана Блажић Павловић)
Да ли ће Трамп поново имати Путина на својој страни у наставку предизборне кампање, мање је важно од одлуке САД да подстакну сарадњу Србије и Косова покретањем економије и деловањем нове инфраструктуре.
Исход председничких избора вероватно неће променити однос САД према неопходности посредовања. Вашингтонски договор је чудан и местимично радикалан управо због толиког изгубљеног времена.
Притисак на Србију да призна независност Косова остаће оптерећење спољне и унутрашње политике. Ахтисаријев план из 2007. није подразумевао такву обавезу.
Штавише је креативним одредбама о локалним заједницама и прекограничној сарадњи поштовао право српске заједнице на слободу и развој.
Политички и институционални стандарди које је нудио Ахтисаријев план тек ће бити предмет преговора.
Две деценије након пада Милошевићевог режима, важне поставке тога режима рестауриране су и у Србији и у Црној Гори, које су престале да постоје као секуларне државе.
Наслов и опрема: Стање ствари