Матија Малешевић: Геополитичке заблуде Миломира Степића о другој Југославији

Ако докажемо на основу научних извора да Степићево тумачење југословенске геополитике није исправно, Србија има обавезу да југословенско наслеђе интегрише у своју стратешку културу

Препуштајући политичку експлоатацију социјалистичког наслеђа Југославије лажној левици из НВО сектора, српска патриотска интелигенцијa завршиће у слепој улици. У недостатку сопственог „политичког дискурса“, она по свим важним питањима имитира западну десницу и на тај начин суштински одржава културну хегемонију над сопственим становништвом.

Историјски посматрано, српски национализам није имао много сличности са западним. Док се први рађао у условима економског угњетавања, други је рођен у време економског изобиља. Првом је циљ био ослобођење, а другом очување колонија. Једном је главна тема била социјална правда, а другом грађанске слободе. Вишевековна ослободилачка борба, вештачки подељена по западним стандардима на левицу и десницу, просечном српском гласачу намеће „слободан избор“ у десно, одбацујући сваку помисао на леве идеје као део глобалистичке завере. Он је у тренду, суверениста, националиста, конзервативац, антикомуниста, једном речју контрареволуционар коме су ближе идеје Доналда Трампа него идеје Младе Босне.

Тако и Миломир Степићу тексту „Титоизам: геополитичност једне идеологије“ са позиција националног интереса инсистира на строгом геополитичком дисконтинуитету са Југославијом, по његовом мишљењу највећег кривца српског посрнућа. За разлику од осталих текстова контрареволуционарног жанра, Степићев се издваја по рационалном приступу у коме је геополитика главни фактор, а идеологија само маска – приступ кога ћемо се строго придржавати. Претпоставка је следећа: ако докажемо на основу научних извора да Степићево тумачење југословенске геополитике није исправно, Србија има обавезу да југословенско наслеђе интегрише у своју стратешку културу, а искрене патриоте право да поруше другосрбијански монопол на социјалистичко наслеђе по узору на чланак Слободана Антонића „Не може Коча бити ратни херој, а Ратко злочинац“.[1]

а) Процентуалним договором Черчила и Стаљина у Москви 9. октобра 1944. године о расподели утицаја балканским земљама, Југославија је била предвиђена за однос fifty–fifty, убрзо је постало јасно да ће фаворизовањем Тита из Лондона она убрзо склизнути у наручје Запада. (М. Степић, „Титоизам…“)

После победе над Стаљинградом, Црвена армија незадрживо креће у војну офанзиву на Берлин. Поход су пратила територијална освајања и дипломатски успеси.Черчилов план о формирању источноевропске конфедерације постао је пусти сан.[2] „Руси се шире по целој Европи као поплава, они су већ у Пољској, ускоро ће бити у Грчкој и Турској, а ми ништа не можемо урадити“, повериће се Черчил свом личном лекару, на основу чега ће овај закључити: „Ових дана Винстон уопште не спомиње Хитлера. Он мисли о Црвеној армији, која заузима једну по једну државу“.[3] Било је потребно предузети крајње мере како би се сачувао британски утицај на Балкану. Грчка ни по коју цену није смела пасти у руке комуниста јер би у том случају СССР, заобилазећи Дарданели и Босфор, имао директан прилаз Средоземном мору. Черчил је био спреман на све – чврсте обавештајне позиције у Румунији понуђене су у замену за гаранције Кремља да неће подржавати Грчку револуцију.[4] Остале државе региона имаће другостепени значај.

Из совјетске перспективе стабилне границе СССР-а у Европи биле су кључна гаранција дугорочног мира. Имајући у виду постратовску претњу са стране „западних империјалиста“, ширење совјетске интересне сфере на Румунију и Пољску било је од стратешког значаја. Тиме је онемогућена пројекција и инструментализација антируске политике у источној Европи, традиционално пријемчивој за такву врсту утицаја. Иван Мајски, совјетски амбасадор у Лондону, пред крај рата пише Молотову да је главни циљ СССР-а „одвраћање сваке државе или коалиције држава у Европи или Азији од саме помисли на агресивну политику према СССР-у“.[5]

Процентуални договор инициран од стране Черчила представљаће модел војно-политичког уређења послератне Европе. Државе Старог континента стриктно су подељене између два блока, а Југославија је била једини изузетак. У конкретном случају fifty-fifty значило је једнако право великих сила да пројектују свој утицај – Енглеска као идејни и фактички творац Краљевине СХС, а СССР на основу војно-ослободилачких операција. Повољнe геополитичке околности утицале су да амбиције Београда порасту – тежило се стварању Балканске федерације. Овакав степен самосталности представљао је опасан преседан за Источни блок, морало се одреаговати неком формом дистанцирања, што је урађено резолуцијом Информбироа.

Интерпретација Титовог сукоба са Стаљином као клизање у наручје Запада иде под руку другосрбијанским тврдњама да српско не ЕУ и НАТО-у аутоматски претвара Србију у руску губернију. Са једне стране, комунистичка Југославија је остала идеолошки противник Запада, њен лидер се није одрицао антикапиталистичке и антиимперијалне кампање у изградњи свог светског имиџа. У замену за кредите са Запада, понекад је умео да ублажи реторику. Са друге стране, прикључивање „диктаторске“ и „комунистичке“ државе, тим пре Југославије у Атлантски блок нико озбиљно није узимао у разматрање. Јединствени мотив за подршку Београду био је раздор монолитног комунистичког блока и креирање дисидентске атмосфере код источноевропских народа. До тог момента, стратегија против „комунистичке пошасти“ подразумевала је нуклеарно превасходство и геополитичко обуздавање.

Теза о Титу као британском агенту не одражава ни дух времена. Статус комунистичког герилца у борби против фашизма било је највећe признањe послератне епохе. Ниједан политичар не би се одрекао „комунистичког ореола“ зарад западних кредита, тим пре „машинбравар“ и „бивши аустроугарски поднаредник“ са геноцидном хипотеком својих сународника. Без обзира на богатство Запада, престиж и мека сила били су на страни комунизма. Друга је ствар што историју посматрамо кроз англосаксонско-ревизионистичку призму, по којој су и они (капиталистичке стране) „значајно допринели“ у победи над фашизмом, па се заборавља да је после 1945. комунистички борац симболизовао оваплоћење космичке правде, свуда у свету, па и у Југославији. Одушевљеност и љубав према маршалу, његов култ и носталгија нису резултат личне харизме, колико симбол комунистичке победе.

Неколико месеци до Процентуалног договора, Тито је био у тајној посети Москви.[6] Стаљин је имао довољно времена за детаљну процену личности и проверу психолошког профила израђеног за време Титовог боравка у „Партизанској академији коминтерне“.[7] Совјетско руководство знало је све о њему: његовој историји, пореклу, убеђењима. Очигледно постоји добар разлог зашто Стаљин пристаје да Југославију дели са Британцима. Може бити да је Тито од самог почетка припреман за улогу двоструког агента у надолазећој хладноратовској ери. Moже бити да је активиран како би се купило време за развој сопствене нуклеарне технологије. У сваком случају, fifty-fifty не треба тумачити у негативном контексту већ као доказ „заинтересованости Совјетског Савеза у помагању револуционарног покрета, супротно британској стратегији која је желела да се искрца на територију Југославије и поврати монархију“.[8]

б) Потписивањем Балканског савеза 1954. године Југославија де факто постаје део атисовјетско-антируске војнополитичке структуре (НАТО – прим. М. М.). Тако је држави […] наметнута позиција шизофрене, растрзане земље утеране у тор римокатоличко-протестантског круга. (М. Степић, „Титоизам…“)

Из перспективе Београда, Балкански пакт био је покушај обезбеђивања залеђинe на јужним границама у тренуцима када се на северним спроводе војни маневри најјаче армије на свету. Чак и у таквој ситуацији, Београд избегава директне контакте са НАТО званичницима и преферира билатералну сарадњу.[9] Плод те сарадње био је Балкански савез, који је обавезивао своје чланице на узајамну помоћ у случају напада на једну од њих. Последњим чланом уговора експлицитно је стављено до знања да склапање савеза са појединим чланицама НАТО-а не значи и приступање истом, а још мање изградњу колективног система одбране: „Одредбе овог уговора не утичу и не могу се тумачити као да на ма који начин утичу на права и обавезе које за Грчку и Турску проистичу из Северноатлантског уговора од 4. априла 1949. године“.[10]

Хрушчовљевом посетом Југославији 1955. године и његовим тајним рефератом „О култу личности“, у коме се, између осталог, каже да je „раскид са Југославијом могао бити избегнут и да не постоје питања која се не могу другарски разрешити“[11], односи Москве и Београда су релаксирани. На другој страни, Атина и Анкара улазе у конфликт око Кипра. У Солуну је запаљена турска амбасада, док у Истанбулу грчка мањина преживљава нове прогоне. „Најосетљивија спојница Rimland-a“ имала је исувише кратак век трајања да би се озбиљно разматрала као „чинилац дављења“. Хрушчов у разговору са Титом 1956. године изјављује: „Имајући у виду наше пријатељске односе, Балкански савез се претворио у балон од сапунице, нема потребе формално га рушити, он ће сам нестати као што ће нестати и НАТО“.[12]

Отопљење односа није резултовало повратак Београда у совјетску орбиту, иако је Хрушчов на томе инсистирао. Уместо тога, Југославија је изабрала доктрину блоковске еквидистанце. Образлажући своју позицију Тито изјављује: „Не планирамо улазак ни у један блок, наставићемо нашу сарадњу са Западом и њиховим социјалдемократским партијама, што ни у ком случају неће ићи на штету СССР, шта више, то је неопходно због подршке социјалних снага и учвршћивање социјализма у целом свету“. Москва је на то одговорила: „Нисмо задовољни али се нећемо противити“.[13]

На промоцији књиге „Историја једне утопије: 100 година од стварања Југославије“ професор Степић почиње своје излагање следећим речима: “Она је била плод интереса великих геополитичких сила, победнице Првог светског рата, таласократских држава, Британије, Америке и Француске […] Халфорд Макиндер је концепцијски творац санитарног кордона у средишту Европе, од Балтијског до Јадранског мора, у оквиру које је једна од најважнијих држава Краљевина СХС“. Прва Југославија, на челу са српском династијом, играла је улогу данашње русофобске Пољске. Мала Антанта представљала је савремену верзију пољског Интермаријума – буферне зоне чији је циљ спречавање руско-немачког телукратског савеза. Врхунац приближавања западном цивилизацијском обрасцу било је потписивање Конкордата 1935. године, који за патријарха Варнаву „ставља вољу Римске курије изнад државне воље“. Исте године стање у култури Црњански ће описати следећим речима: „За време поплаве стране књижевности, која је данас већ свакоме јасна, ми смо рекли јаку реч да постајемо колонија. Претерано или не, стоји да је данас, са културног гледишта, културни живот наших паланака, па и наших главних градова, школованих сталежа, универзитетских кругова, уметничких форума, карикатура, карикатура“.[14]

Мала ретроспектива међуратног периода служи као илустрација „заглибљености“ Југославијe у таласократском тору много пре доласка комуниста на власт. Тито је крив за многе ствари али одговорност за утеривање Југославије у западни тор лежи искључиво на његовим претходницима. Анализирајући геополитичке активности и друштвено-економско повезивање у оквирима Покрета несврстаних, пре би се могло рећи да се ради о фундаменталном геополитичком заокрету у правцу стратешке деталасократизације. Дуготрајни процес који након дезинтеграције Источног блока није могао проћи некажњено јер је управо на њега и био ослоњен.

в) Тобоже лавирајући између два блока[…] Југославија посредством Несврстаног покрета и инсталиране лидерске улоге у њему спречаваће деколонизоване земље да по принципу супротног отклона клатна оду у совјетско наручје. (М. Степић, „Титоизам…“)

Хладни рат није био сукоб две равноправне империје. Сједињене Државе, мимоиђене ратним страдањима, под контролом 45% светског БДП и кључних поморских чворишта, из Другог светског рата изашле су као најјача таласократија у светској историји. У савезу са Француском и Британијом западноцентрични свет је у потпуности обновљен упркос (захваљујући) ратним разарањима. Са друге стране, СССР порушен до темеља, са људским жртвама од преко 20 милиона, геополитички „обуздаван“, економски блокиран био је „неравноправна суперсила“. Економски није могао да испрати процес деколонизације. Поред тога, совјетска економија била је планска, она није имала потребу да извози капитал као западна.[15] Највећа помоћ огледала се у испоруци наоружања што у условима сиромаштва није било одрживо решење. Принцип супротног отклона клатна – механички фетишизам својствен геополитици – не узима у обзир ни основна спољнополитичка начела СССР која су прокламовала слободу од „колонијалног господства“, а не његову замену.

Из перспективе Совјетског Савеза, посебно Никите Хрушчова, тражио се заобилазни пут, а Покрет несврстаних био је део решења. Чланице покрета посматране су као природни савезници. Доктор историјских наука на Универзитету Ломоносов Борис Новоселцев сматра да највећа заслуга лежи управо на Титу, који је много пута говорио“о мирољубивом совјетском руководству и његовој подршци политици несврстаних“, унутар покрета он је несумњиво промовисао конструктивне односе са Москвом. У његовим јавним наступима све чешће се могло чути „прогресивне снаге“ под којима се подразумевало „социјалистичке државе и покрети као и демократско ослобађајуће силе бивших и садашњих колонија“. [16]

На првој конференцији несврстаних 1961. године у Београду Американци су своје неповерење изразили захтевом да се Титов говор унапред прочита америчком државном секретару. Иако је Београд уверавао западне колеге да „не желе екстремизам већ конструктивну конференцију“, западне дипломате су биле запањене када је Тито по скоро свим важним питањима заузео просовјетску позицију.[17] Посебно је заболела подршка Совјетском Савезу у вези са кршењем споразума o забрани нуклеарног тестирања.

Друга конференција 1964. године у Каиру показала је да спољнополитички курс Београда несумњиво гравитира у правцу СССР-а. Индонезија је хтела да изврши преврат унутар покрета доводећи у питање основне принципе покрета заложене у Београдској декларацији. Њен премијер Сукарно залагао се за радикализацију покрета формирањем афро-азијске конфедерације „нових сила“ које би се бескомпромисно супротстављале „старим силама“обједињеним око Москве и Вашингтона. Он је веровао да после каирске конференције треба да наступи ново раздобље покрета са кључном улогом нових сила. Говорио је да ће земље у развоју живети слободно тек онда када у корену униште“старе експлоататоре“.[18]

Најозбиљнији кандидат за предводника нових снага била је Кина. После сукоба са Москвом 1960. године, Пекинг је претендовао на лидерску улогу у будућем „трећем полу“. Под лозинком „борбе потлаченог југа против колонијалног севера“, Кинези су желели да продубе глобалну конфронтацију, ослабе утицај СССР-а и прошире сопствену сферу утицаја. Иза Сукарнове иницијативе несумњиво су стајали кинески геостратешки интереси.

Радикалном регионализму Тито је успешно супротставио концепцију универзализма, инсистирајући на принципима „мирољубиве коегзистенције“ – правој алтернативи општег рата. По мишљену Тита, ови принципи требало је да легну у основу односа великих сила и ванблоковских држава. Супротан прилаз оцењен је као „својеврсно призивање спољнополитичких потеза којима се проповеда потреба и корисност поновног заоштравања међународних односа, при чему се не искључује ни могућност општег ратног сукоба“.[19] Аргументовано вођење расправе и спољнополитички углед обезбедили су Титу већину унутар покрета. На тај начин спречена је реорганизација, а Сукарно приморан да ублажи реторику.

Покрет несврстаних, осмишљен да амортизује хладноратовске поделе, увешће бивше колоније у међународну арену као равноправне партнере, а не као сателите великих сила. На свом врхунцу, током шездесетих, покрет је представљао главни механизам одржавања глобалне равнотеже, превасходно у корист СССР, а тиме и целог света. Посредством Београда, Москва је успевала да одржи пријатељске и равноправне односе са земљама Трећег света. Нехру, Насер и Сукарно, на почетку означавани као „национални буржуји“, постали су лидери пријатељских прогресивних снага. Са економског становишта то је било целисходније него преузимање обавеза покровитељства. Уместо принципа“отклона клатна“, Совјетски Савез радио је на томе да природним путем „дође до савеза између социјалистичких држава и неблоковских држава, на основама антиколонијализма и борбе за мир“.

Без обзира што ће односи Београда и Москве поново захладнети после интервенције у Чехословачкој, јасно је да су у питању биле „породичне размирице“, што ће у својим мемоарима потврдити и Џорџ Кенан: „Желео је добре односе на обе стране. Заправо је то било све што је желео од нас. Али, с друге стране, било је и нешто што је више желео: а то је признање да је добар комуниста и потврду његових деловања у супротстављању Стаљину. Ако је да би добио ове ствари морао повремено да заузима комунистичку линију емпатичнију и увредљивију за Запад него што је то био случај, онда је био спреман да то учини. Био је у позицији блудног сина совјетско-доминантног комунистичког покрета. Био је одлучан у томе да било какво помирење са породицом мора да се деси под његовим условима, а не под условима породице. Али за њега, кроз све њене пороке она је остала права породица“.[20] Други југословенски експеримент, настао Процентуалним договором, показао је да Стаљин није погрешио када је пристао на Черчилових fifty-fifty. Ако ни због чега другог, онда бар због одступнице коју је Југославија обезбеђивала, током деведесетих, у време руске геополитичке дефанзиве.

г) Југословенске авнојске границе су уџбенички пример различитих принципа […] никако да Срби себи признају да је управо у томе суштина читавог проблема и вишедеценијских сукоба у (пост)југословенском простору. (М. Степић, „Титоизам…“)

Авнојске границе колико год биле неправедне према српском националном корпусу нису и не могу бити суштина проблема. То показује и тренутни положај Србије – сведена на територију из периода фашистичке окупације и спољнополитички притисци не престају. Суштина вишедеценијског сукоба, а и овог данашњег на (пост)југословенском простору јесте интервенција страног фактора у унутрашње питање „превише“ суверене и независне државе по западним стандардима.

Да је Југославија била подељена између три нације, по жељи професора Степића – што ни краљ Александар није био у стању да уради – немешање страног фактора, после распада СССР не би било загарантовано. Албанске, муслиманске и македонске мањине потискиване за живота Јосипа Броза испливале би на површину са својим захтевима за „већа права“ и пронашле подршку на Западу. Национал-демократска опозиција, по сценарију обојених револуција, са још већим ентузијазмом би рушила комунистичку номенклатуру. У најбољем случају Србија би ушла у НАТО пакт како би сачувала своје границе. У најгорем, без авнојевских граница, преплављена новим жариштима Србија би нестала са политичке карте света.

Авнојевске границе су необорив доказ афирмативног деловања српског империјализма (Affirmative Action Empire). Заједно са социјалистичким наслеђем које је за само неколико деценија изградило фундаменталну културну основу (филм, музика, књижевност, архитектура) у будућности ће представљати повод за обједињење, а не за сукобе.

Запад је желео смрт Југославији, а посредно и њеној титуларној нацији, не зато што јој више није била потребна, већ зато што је прихватила телукратско-идеолошке постулате heartland-а. У XX веку, то су били антикапитализам, социјализам и јединство свих прогресивних народа евроазијског континента. Они су деконструисани следећим методама:

1. Вук Драшковић широким масама сервира српски национализам англосаксонског типа у форми четничке реакције;
2. Хантингтон интелектуалној заједници прилаже научно објашњење за међуетничке сукобе у растрзаној Југославији;
3. „Исповести“ западних обавештајаца у пензији и њима сличних историчара који доказују да је Тито западни агент од утицаја – „њихов кучкин син“.

Вука Драшковића и западне ревизионистичке историчаре сувишно је коментарисати, док Хантингтон завређује мали осврт. Само 25 година након објављивања „Сукоба цивилизација“ свима је јасно да Сједињене Државе више нису „core state“, већ пример шизофреније и растрзаности. Уместо да се Хантингтонова теорија, са митом о Сједињеним Државама као католичко-протестантском лидеру беле цивилизације, сруши у темељу, а затим покрену питањa независности Калифорније са хиспано-црначком већином и подрже национална права по истим принципима по којима су Американци делили Балкан, у Србији доминира национал-трампизам под лозинком „истинске белачке привилегованости“.[21] Добар пример културне хегемоније центра над периферијом преко кога се одржава западноцентрични систем.

Друга Југославија није била идеална држава, нити је ово покушај амнестије Титове антисрпске политике на унутрашњем плану. Ово је покушај помирења две супротстављене идеолошке парадигме, аргументи у прилог геополитичком континуитету Југославије и Србије и наставак револуционарне борбе против окупације. Пркосни пламен споменика „Вечне ватре“ у Парку пријатељства поново се мора распламсати насупрот мраку у који нас увлачи галопирајући капитализам са Запада.

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“

---

[1] Слободан Антонић (2020) „Не може Коча бити ратни херој, а Ратко злочинац“, Стање ствари.

[2]Александр Калинин (2010) „Отечественная и зарубежная историография процентного соглашения У. Черчилля и И. В. Сталина 9 октября 1944 г.“, Вестник Вятского государственного университета.

[3] Александр Калинин ( 2008 ) „Великая Британия, Советский Союз, Соединенный Штаты и Греция: Проблема сфер влияния 1944“, Вестник Вятского государственного университета.

[4] Исто.

[5] Записка руководителя Комиссии Народного комиссариата иностранных дел (НКИД) СССР по возмещению ущерба, нанесенного Советскому Союзу гитлеровской Германией и ее союзниками, И. М. Майского народному комиссару иностранных дел В. М. Молотову по вопросам будущего мира и послевоенного устройства.

[6] Транскрипт разговора Черчила и Стаљина у Москви из 1944. године је објављен, али не и разговор Стаљина и Тита, само неколико месеци пре тога.

[7] Никита Бондаренко (2018) „Тито и Советский союз: Темная сторона истории“, Балканист.

[8] Аникеев А.С. (2016) „Эволуция оценок советско-югославского конфликта 1948 на переговорах высших руководителей СССР и Югославии“, Сборник статей: Вместе в столетии конвликтов. Россия и Сербия в XX веке, 285. стр.

[9] Иван Вујачић (2010) „Југославија Балкански пакт и НАТО“, Време.

[10] Исто.

[11] Никита Хрущев (1956) „О култе личности и его последствиях“, Известия ЦК КПСС 1989 №3, стр. 154.

[12] Аникеев А.С. (2016) „Эволуция оценок советско-югославского конфликта 1948 на переговорах высших руководителей СССР и Югославии“, Сборник статей: Вместе в столетии конвликтов. Россия и Сербия в XX веке, 283. стр.

[13] Новосельцев Борис (2017) „От нормализации к конфликту: Советско-югославские отношения весной – летом 1956 г.“, Новое прошлое.

[14] Милош Црњански (2017) „Политички чланци: 1919–1939“, Catena mundi, стр. 357.

[15] Вељко Мићуновић (1984) „Московске године 1956\1958“, Југословенска ревија стр. 503.

[16] Новосельцев Борис (2015) „Югославия и Каирская конференция неприсоединившихся стран 1964 г.“, Славянский альманах.

[17] Новосельцев Борис (2013) „Подготовка Белградской конференции неприсоединившихся стран 1961 г.“, Вестник Московского университета. Серия 8. История.

[18] Драган Богетић (2017) „Сукоб Титовог концепта универзализма и Сукарновог концепта регионализма на самиту несврстаних у Каиру 1964“, Историја 20. века.

[19] Исто.

[20] Наталија Гинић (2020) „Идеолог рата и мира: Како су Американци направили Тита“, Експрес.

[21] Срђа Трифковић (2020) „Истинска белачка привилегованост“, Нови стандард.