Извештај са округлог стола одржаном на Филолошком факултету у Београду
Професор др Милош Ковачевић (Фотографије: Србски културни центар)
Непримећен и необјављен у јавности на Филолошком факултету одржан Округли сто Употреба ћирилице у јавном простору.
Професор Милош Ковачевић је отворио Округли сто под називом „Употреба ћирилице у јавном простору“ уводним излагањем о проблемима употребе ћирилице у Србији.
Предлог Закона о употреби језика и писама чека већ две године да уђе у скупштинску процедуру. Већ самим својим насловом је проблематичан, с обзиром да, насупрот важећем Уставу Републике Србије, уважава два писма. Такође, термин јавна употреба је у несагласности са прописима, јер потиче из времена српскохрватског језика, који је учвршћен Новосадским договором из 1954. године, апсолутно на штету ћирилице и српског језика. Тако је и образовни систем остао изван прописане службене употребе ћирилице, што су (зло)употребили мањински народи, тако да данас имамо ситуацију да су од 1991. године, од последњег Закона о језику и писму, мањински језици пет пута мењали прописе како би добили „равноправнију“ употребу својих језика и писама у Србији, док је српски језик остао да лебди у неусаглашености Устава и застарелог Закона.
Због непоштовања тачке 10 Устава Републике Србије која децидно наводи да су у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо нико није кажњен, а у још већој невољи су и Срби у Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској, којима је одузето свако право на српски језик и ћирилицу, јер су у тим бившим југословенским државама накнадно преименовани језици који су искључиво латинични.
Гошће из словенских земаља су позване да би се чуло каква је ситуација у њиховим државама поводом ћирилице. Испоставило се да је свуда боља него у Србији.
Професор др Галина Тјапко (у средини)
Проф. др Галина Тјапко је описала више покушаја увођења латинице у историји СССР и касније Руске Федерације. Од техничког питања писма испоставило се да је то политичко питање, нарочито до 1991. године, са распадом СССР-а. Троцкисти су покушавали да „интернационализују“ ћирилицу латиницом како би своју револуцију учинили светском, од 1923. под руководством Луначарског је изведена масовна латинизација, када је од 72 језика 50 прешло на латиницу, да би 1930. била донета Резолуција о преласку свих Руса на јединствено интернационално писмо, под образложењем да је руска ћирилица буржоаска и негативна. Међутим, руски језик је спасао лично Јосиф Стаљин, који је 26. јануара 1930. распустио комисију и донео одлуку да се хитно обустави свака активност латинизације руске азбуке. У Руској Федерацији је 2005. године разрађен Закон о језику и писму, а преко стотину различитих аката је посвећено домену језичког законодавства и кажњавању због непоштовања.
Проф. др Димка Ставова из Бугарске је образложила да код њих није ни потребан закон, јер је Бугарска увек била везана за ћирилицу и да немају озбиљнијих проблема. Од 1994. неки посланици покрећу ту расправу, али она увек доживљава неуспех. У Бугарској се углавном баве транслитерацијом, транскрипцијом и преводима, како би утврдили правила писања страних назива онда када је то неопходно.
Професор др Димка Ставова
Доц. др Олга Новак из Украјине је објаснила да се Украјина налази између два система писма, латиничног на Западу и ћириличног на Истоку. Под тим утицајима сада се све чешће чују захтеви за увођењем латинице, па је тако 22. маја ове године донет нови правопис који уводи доста „интернационализама“ и инсистира на дозвољавању дублета. Званичници из Института за језик и Академије су против језичке глобализације, али се у јавности све чешће кршење језичке норме не доживљава негативно, напротив, сматра се да је латиница модернија. Украјински закон о интелектуалној својини није регулисао ово питање.
Доц. др Светлана Гољак из Белорусије је саопштила да у Белорусији постоје два језика – руски и белоруски, и оба су ћирилична. Помоћу интернет презентације приказала је више покушаја објављивања књига, песама и часописа на латиници, који нису заживели, јер их јавност једноставно није прихватила. Употребу Интернета су потпуно прилагодили ћирилици, као и у Русији, а 2013. године је објављена „Навијација“, Правилник о транслитерацији географских назива у Белорусији на ћирилици, латиници и кинеском писму. Негативан однос јавности према латиници је уврежен и због агресивне језичке политике страних окупационих влада у Белорусији, као што је Немачка у Првом и Другом светском рату забрањивала употребу ћирилице. Због тога, после Другог светског рата у Белорусији нема латинице и не постоји потреба за Законом. Ово показује колико је писмо важан инструмент за очување идентитета и колико је за јавност важно мишљење језичких стручњака о том питању.
Доцент др Светлана Гољак
У краћој дискусији образложени су и проблеми на које Срби наилазе у бившим југословенским републикама због употребе ћирилице, као и апсолутна употреба мањинских језика на одређеним територијама Србије где српски језик и ћирилица уопште не постоје. Србски културни центар „Ћирилица“ Београд је скренуо пажњу на два детаља у Предлогу Закона: непотребно увођење енглеског језика у један закон о српском језику и писму и недопустива превласт мањинских језика на територији Републике Србије, где апсолутни приоритет треба да има српски језик и ћирилично писмо, као што је то у свим земљама на свету. Колико је погрешна једна изнета примедба да би због туризма у Србији требало да се оставе латинични натписи осим енглеских, проф. др Милош Ковачевић је показао на примеру анкете која је спроведена међу страним студентима који нису умели да прочитају латинични натпис Чачак. Проф. др Александар Милановић је додао да у пословним контактима наилази на више отпора према ћирилици од стране српских посланика и издавача, него мањинских. На крају је и проф. др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика закључио да би по свему што се чуло на Округлом столу требало српски језик и ћирилицу прогласити за мањински језик и писмо како би у Србији добили права која им припадају.
Овај скуп су организовали Филолошки факултет Универзитета у Београду и Министарство културе и информисања у оквиру 49. Међународног научног састанка слависта у Вукове дане. Одржан је 12. септембра 2019. године на Филолошком факултету у Београду. Госте су поздравили декан Филолошког факултета проф. др Љиљана Марковић и саветник у Министарству културе и информисања Младен Весковић.
С обзиром на велико интересовање јавности за ову тему необично је то што ни на сајту Филолошког факултета ни Министарства културе и информисања није најављен. Главни информативни медији у Србији су остали глуви или необавештени.
Опрема: Стање ствари