Поводом текста Николе Милованчева „Суверенистички блок“ као смоквин лист за издају Косова и Метохије, „Стање ствари“, 28. 8. 2019.
Милош Милојевић
Када сам написао преглед ситуације у вези са бојкотом избора идуће године намеравао сам да подробније размотрим разлоге за и против које заступају заговорници, односно противници, бојкота.
У међувремену, господин Никола Милованчев је написао коментар поводом изјаве народног посланика и уредника НСПМ-а Ђорђа Вукадиновића. У коментару Милованчев је изнео неке разлоге, који су на различите начине били заступљени и на другим местима, па верујем да им је потребно посветити подробнију пажњу.
У својој изјави Вукадиновић је казао како је у садашњим приликама излазак на изборе „најмање лоша опција“ и да би он сâм, уколико би се кандидовао за нови посланички мандат, то учинио на некој истински суверенистичкој листи. Од такве листе, ни сада ни у скорој будућности, нема ништа па је ту тему излишно претресати.
Што се бојкота тиче, Вукадиновић је у изјави сажео разлоге назначене раније на више места, између осталог и у колумни у „Политици“ „Бели листићи поново јашу“. Укратко, он наводи три разлога зашто сматра да је учествовање на изборима најмање од свих зала (а свакако мање од бојкота): „1. Да није отпочело ово са бојкотом, опозиција би на изборима сигурно освојила (најмање!) 50–60 места, а то је већ озбиљна сила. 2. Освојио би се сигурно макар неки град и један број општина. 3. Из игре и из парламента испала би практично сва „про-СНС опозиција”.
Ови разлози, по свој прилици, неће уверити бојкоташког скептика но, размотримо оно што Милованчев наводи у прилог бојкоту: бојкотом би била нарушена легитимност режима и стога би његовим међународним покровитељима било незгодно да постигну коначни договор око Косова и Метохије.
Међутим, да ли је то тако? Досадашњи Вучићеви споразуми о Косову спровођени су изразито недемократским, па и насилним средствима, а избори на којима су могли да се окушају нису били ништа мање проблематични од избора који нас очекују 2020. године.
Осим тога, недавна посета изасланика Европске уније Дејвида Мекалистера не охрабрује да је Западу, арбитру свих наших несрећа, на срцу узорност српске демократије. „Ускоро ћете срећом имати изборе и грађани [ће] моћи да одлуче“, поручује цинично Мекалистер уз разбориту опаску да је „истина негде на средини“, ваљда посред заборављене штангле којим је разбијена глава Борка Стефановића.
Оно што политички Запад у небројаним приликама понавља јесте – обнављање дијалога Београда и Приштине. На свако „гуше медијске слободе“, „прогоне опозицију“ и „бију нас, Дејвиде“ одговор је непромењен – очекујемо обнову дијалога између Београда и Приштине. Чим Приштина укине таксе, разуме се.
Стога верујем да је врло разборито претпоставити да ће бојкот – који ће по свој прилици бити делимичан, што због фингиране што због заведене опозиције – мало нашкодити легитимитету режима и да ће Запад нехајно прећи преко изјашњавања неког процента испод половине бирачког тела на гласачким местима.
Могао би се заправо заступати и супротан став – да ће Вучићу много бити лакше да олако обећано и испуни уколико је Скупштина испуњена клоновима Марка Атлагића, Александра Мартиновића, Маријана Ристичевића, Војислава Шешеља и сличних без и једног гласа који би, барем неколико минута, искористио да јавности укаже на оно шта се збива.
Но, оставимо по страни сва ова разматрања око легитимитета и ускраћивања истог. Изгледа да сва пробојкоташка разматрања имају једну имплицитну претпоставку: успешност бојкота.
Од сва три аргумента која је Ђ. Вукадиновић навео у прилог учешћа на изборима један их баца у дубоку сенку – а шта ако бојкот не буде успешан? Опозиција је раздељена, неки су већ најавили учешће на изборима, други се још премишљају. Бојкот је најављен прерано и има времена да се појави још потенцијалних учесника од монархиста који се залажу за обнову немањићке владе до маоиста који ће, уз обзнану изборне победе, прогласити и почетак Културне револуције! Тешко је баратати неким бројевима, од странака које могу да рачунају са процентом или преко подршке на изборима ће по свој прилици учествовати радикали, ДСС са или без СПАС-а, ЛСВ и мањинци. Уз стесане бирачке спискове власти ће можда успети да и уз кампању бојкота постигну фину излазност, не много различиту од претходних изборних циклуса.
Ко би, у таквом случају, поднео политичку одговорност за неуспех бојкота? Какви би били изгледи утучене опозиције у ишчекивању потоњих избора?
И на крају – колико ће тек онда бити лакше свођење Србије на европску меру у изведби Александра Вучића и његових западних партнера?