Часлав Копривица ме позива да верујем („Имајте вјере“), а ја њега да погледа чињенице. Бојим се да је даља расправа између нас бесмислена
Бошко Мијатовић (Фото: Медија центар)
На сајту Стање ствари Часлав Копривица објавио је нови прилог наше дискусије о косовском проблему, па да му одговорим.
Г. Копривица и надаље широко користи следећу памфлетску логику: Мијатовић (у неким стварима) говори исто што и Вучић, ерго Мијатовић није у праву и његов је патриотизам сумњив. Тако када ја не верујем у снагу аргумента садржаног у резолуцији 1244, то је за Копривицу „подударности између вучићевске и мијатовићевске позиције”. Када кажем да је став Америке и Запада омекшао, за Копривицу је то „вијест из Информера”, свакако лажна. (Прати ли уопште Копривица шта говоре Трамп и Болтон („ми не искључујемо територијална прилагођавања”) или „зна” да је то фолиранција?) Када кажем да Србији не треба реална могућност да у српском парламенту албанске партије одлучујуће утичу на државне послове, Копривица опет подсећа да и Вучић то каже.
То је и даље јефтин начин дисквалификације и моје позиције и једне раширене линије резоновања о српско-албанском проблему коју је, бар за јавност, први покренуо Добрица Ћосић пре пола века заложивши се за поделу Косова, а ја прихватио још 1990. године. Да ли је могуће ту позицију тотално дисквалификовати, како покушава Копривица, само зато што ју је, званично и можда лажно, у једном за себе критичном тренутку 2018. године делимично прихватио Александар Вучић, дакле дисквалификовати је без обзира на њену интерну логику и аргументе који јој иду у прилог и које сам покушао да наведем? Свакако да не. Копривица се хвали да је у логици јачи од мене, али то, видимо, слабо доказује на делу. Non sequitur, г. филозофе. Уз то, за Копривицу је очигледно и Ћосић сумњив или лош патриота када, ево и покојан, прихвата Вучићеве аргументе и наседа на његову пропаганду.
У прошлом тексту сам дао аргументацију моје позиције на коју се Копривица углавном није осврнуо. Да одговорим на неколико његових примедаба.
Прошли пут сам Копривицу, сигурног да резолуција 1244 предвиђа останак Косова у уставним оквирима Србије, подсетио да она такође предвиђа и преговоре о финалном статусу. Снашао се Копривица и овде, па каже да процес тих преговора „никада није почео”, па да зато одредба о суверености важи и даље. Нећемо се зачудити да Копривица опет греши. Преговора је било, то су они одржани у Бечу 2006-2007. године, а њихов крајњи неуспех некима баш служи као аргумент да резолуција 1244 више не важи. Тако ЕУ тврди да има права да се сама одреди према коначном статусу зато што Србија блокира процес иако се сви слажу (и Русија) да је постојеће стање неодрживо. Она такође тврди да се став о суверености Србије налази само у преамбули 1244, па да тако није обавезујући. Око карактера 1244 спорили су се многи, укључујући боље правнике него што смо нас двојица, па да не претерамо. Да подсетим, и ја сам за то да се позивамо на 1244, али без Копривичиног уверења да ће то икада бити важан или, чак, пресудан аргумент. Као реалности окренут човек, покушавам да схватим како свет функционише и да понудим добру политику за сопствену малу земљу (као сламку међу вихорове), а не да мењам тај свет с правдом на барјаку.
Када ја укажем да ће на дужи рок Срби напуштати Косово због притисака Албанаца, Копривица не одговара контра аргументом већ наивном тврдњом да ће их штитити могућност Србије да интервенише, наравно вербално-правном жалбом. Ако је шала – није духовита.
Копривица ми пребацује да сам „склон да преувеличавам” број Албанаца, што није тачно. Као (некадашњи) члан Друштва демографа Србије научен сам да ми пописи становништва буду основни материјал анализе, а не одокативне, често пристрасне процене заинтересованих странака. По попису из 2011. на Косову је било 1,6 милиона Албанаца, чему би требало додати албанско становништво у централној Србији, па добијамо цифру која се приближава 2 милиона. Знам и ја за одлазак у иностранство, али је сасвим непознато колики је и колико је привремен (пописи броје тзв. стално становништво, у које улазе и они привремено одсутни). Но, за оно што сам говорио уопште није пресудан тачан број, већ могућност да албанске странке са неколико десетина посланика постану пресудан тас у парламенту Србије, као што су сада у (Северној) Македонији, и да тако пресудно утичу на политички живот земље и најважније одлуке. Прочитајте упозоравајући Уелбеков роман Потчињавање и његову визију Француске са муслиманским тасом у парламенту, као и даљи трагични развој догађаја. На ову примедбу Копривица одговара да би се тада Србија могла угледати на Естонију и Летонију, али, гле, не каже о чему се ради. Разумем га, пошто је срамота шта тамо раде са Русима, па се и Копривица устеже да то јавно подржи.
Слично томе, Копривица се борбено не слаже са мојом наводном тврдњом да би разграничење требало извести према фактичком (тренутном) стању броја становника. То једноставно није тачно, јер ја ни на једном месту нисам предложио који би то тренутак требало да буде – ни 20. март 1999, ни неки други, а најмање садашњи.
Као важан аргумент против „апсолутизовања савременог тренутка”, Копривица наводи случај повратка Хонг-Конга у матичну Кину. Врло забаван аргумент. Кина је добила Хонг-Конг назад истеком уговора Кина-Велика Британија, закљученог на 99 година, а не јуначком стратегијом какву за Косово предлаже Копривица. А, колико знам, Србија нема такав уговор за Косово ни са ким.
У претходном јављању, поменуо сам да ме Копривичине илузије подсећају на Хитлерове са почетка маја 1945, са Совјетима који улазе у Берлин, на шта се мој опонент пожалио. Овим свакако нисам желео да му импутирам нацизам, никако, већ да укажем на димензије његових илузија. А то и сада мислим. Са друге стране, Копривица ме стално части појмом „умерени родољуб”, што је искривљавање моје реченице да припадам „умереном делу родољубиве струје”, при чему се умереност, очигледно, не односи на степен родољубља већ на политичке методе.
Није лако дебатовати са народним епским песмама, са којима смо расли и које толико волимо. У њима готово увек наш јунак на крају победи борећи се за част и правду. Дивно. И када читам редове Часлава Копривице видим исту логику неминовних победа часног и праведног народа. Он тако стално помиње наше победе и „наша надљудска прегнућа у повијести”, као да се ради о надљудском див-народу коме нико не може ништа, а то једноставно није истина. Било је ту и пораза, од првог устанка, првог српско-турског рата (1876), српско-бугарског рата (1885), до 1915. и другог светског рата (1941), а неке смо добили уз велику или пресудну помоћ савезника као други српско-турски рат (1878) уз руско учешће, први балкански (1912) заједно са Бугарима и Грцима, други балкански (1913) са Грцима и Румунима, па и први светски у оквиру Антанте. Пошто овај последњи Копривица представља као велики подвиг („чудо из 1918”), морам подсетити да је донео и пораз 1915. и велику војну победу 1918. унутар велике савезничке коалиције, али и велико биолошко сатирање народа у Србији и велику политичку грешку стварања Југославије. Сасвим је бесмислено занемаривати сложене поуке историје, односно гледати само успешне битке на начин народне поезије и на њима заснивати државну стратегију у XXI веку. Штавише, мудри на поразима више науче него на победама. А српску државу створио је један који се одликовао памећу и лукавством, а не сјајним војним победама.
Централна идеја г. Копривице садржана је у питању „зашто ми не бисмо сачекали прилику да силом вратимо оно што нам је силом отето?”. Одговор: зато што та прилика највероватније никада неће доћи. Косово је у чврстом загрљају САД и ЕУ, а геостратешке околности се неће битно променити током следећих деценија. Велики светски рат се неће збити, због нуклеарне равнотеже и страха од уништења. Стога Србија неће имати прилику да се војно обрачуна са Албанцима, а нисам сигуран ни да би то било успешно за нас, посебно с обзиром на већ започету популациону катастрофу Србије (о томе за који дан). Стога не делим веру Часлава Копривице у светле перспективе Србије на основу косовског завета и народних епских песама. Ја немам „ниско мишљење о сопственом народу”, како ми подмеће Копривица, већ се трудим да реално сагледам факторе који ће утицати на нашу будућност, уместо да их занемарујем као он.
Часлав Копривица ме позива да верујем („Имајте вјере“), а ја њега да погледа чињенице. Бојим се да је даља расправа између нас бесмислена.
Опрема: Стање ствари
Прочитајте још
- Бошко Мијатовић: Разграничење с Албанцима?
- Милош Милојевић: Одговор Б. Мијатовићу или Само без панике
- Бошко Мијатовић: Одговор М. Милојевићу или Имају ли радикалне патриоте план за Косово
- Часлав Копривица: „Умерено родољубље“ или Одговор Б. Мијатовићу
- Бошко Мијатовић: Опасне илузије – одговор Чаславу Копривици
- Часлав Копривица: Беспутни прагматизам са (блиједо) националним ликом – нови одговор Б. Мијатовићу