Ако опозиција кукавно бежи и отвара простор Вучићу да разреши за Запад ипак кључну ствар, не треба да их изненади ако Вучића сматрају једином кредибилном појавом на политичкој сцени
Милош Милојевић
Шеснаестог јануара демонстранти, њих можда петнаестак хиљада, или коју хиљаду преко, кретало се у тихој шетњи између Платоа код Филозофског факултета у Београду и Светосавског платоа. Тиху шетњу прекинули су звуци песме „Востани Сербие“ која је интонирана у време када се колона приближавала, кроз Булевар Ослобођења, Светосавској цркви.
Повод за окупљање те седмице било је обележавање годишњице од погибије Оливера Ивановић. Парадоксално, Оливер Ивановић је успео да врати Косово на београдске улице. Понеки људи побеђују и са друге стране.
Међутим, ову метафизичку Ивановићеву победу помрачује декосовизација његовог лика у политичкој јавности. Они који су организовали шетњу и паљење свећа за годишњицу његовог мучког убиства постарали су се да у јавном дискурсу њега изместе из околности у којима је деловао и сместе га у митску земљу, Грађанију.
Ту је Оливер Ивановић борац за људска права. Лидер једне демократске политичке странке. Опозиционар. Жртва прогона ауторитарног режима. И на крају, жртва неразјашњеног смакнућа које је, можемо наслутити, политички мотивисани атентат.
Замагљивањем онога што је Оливер Ивановић био замагљују се и одговори на питања о његовом усуду. Јер, Ивановић није био пуки опозиционар ауторитарним српским властима (и њиховој косовско-метохијској подружници). Не, он је био опозиционар у једној врло јасној ствари – Косову. Посебно на његовом крајњем северном делу где је био – што се исто радо препушта вољном забораву – вођа отпора. У мучним летњим месецима 1999. године тај отпор је морао бити паравојни и активни. У другим временима он је био политички и пасивнији.
Но, то је увек био отпор, уз храброст и ризик, борба за људе и земљу. Не за химере пристојности и безобалне борбе против недопадљивости властодршца.
Ако је „грађанска“ опозиција декосовизовала Ивановића – шта онда очекивати другде?
Ништа добро, разуме се. О косовској ствари, има томе већ седам година, опозиција у Србији није успела да изгради кредибилно упориште противу политике Александра Вучића. Протести у Косовској Митровици, Грачаници и Пасјану који су нас имплицитно али недвосмислено подсетили на наше грађанске обавезе, светле су тачке на огромном, тамном, платну.
Протест „1 од 5 милиона“ у Грачаници (Фото: КоССев)
Чак и онај део опозиционих делатника који су КиМ ставили високо на својој агенди раде то невешто и слабо. Прошлогодишњи Апел за обрану Косова и Метохије био је добра замисао. Међутим, делује ми да сагласје потписника и извесни набој воље није преведен у „апелациони покрет“, „косовску лигу“ или некакав други организациони механизам из кога би проистекла релевантна опозициона опција.
Покретачи Апела, чланови Политичког савета ДСС-а, заједно са овом странком, у исказивању непристајања ипак су отишли најдање. Осамнаестог фебруара, у понедељак у пет часова (кад му време није) организовали су протестно окупљање „Зауставимо велеиздају, Косово је Србија“.
Ствари су озбиљне и мора се говорити без околишања. Протест је прошао лоше. Био је то фијаско који, што је још горе, нико неће тако да назове. Извештај портала Србин.инфо писао је о „пет хиљада присутних“, професор Милан Брдар говорио је на једној промоцији о „три хиљаде окупљених“ упркос медијској блокади.
Медијске блокаде јесте било, али тешко да је било и три хиљаде окупљених грађана. По мојој процени, било је ту хиљаду и по, у врх главе две хиљаде људи. Али – и то ствари чини далеко мучнијим – могло је бити више људи. Неодговарајуће време одржавања протеста (уместо на Сретење, или дан раније), изузетно слаб маркетинг на друштвеним мрежама, кратка деоница шетње – што је онемогућило прикључење неутралних пролазника заинтересованих да виде шта се збива, неуспех (или невољност, овде је то свеједно) да се привуку и неке друге политичке групе (зашто не и „Доста је било“ new born Србина Саше Радуловића?), недостатак „естрадних“ селебритија који привлаче људе – све је заједно допринело да се не окупи можда и двоструко већи број људи.
Но, оно што је најгрђе јесте што се цела акција задржала на једном протесту – остадосмо заглибљени у Пионирском парку, метафорички речено. Протест је леп, али недовољан, перформанс. Могло се кренути у правцу протестног покрета или – слично као са Апелом – ка артикулацији политичке опције којој би утемељујуће начело била порука са протеста.
Протест „Зауставимо велеиздају, Косово је Србија“ (Извор: Фејсбук)
Ако су они којима је КиМ високо позиционирано на агенди подбацили, како оценити деловање других важнијих опозиционих чинилаца? Неверицом, уз збуњени израз лица и нервозно одмахивање главом.
Тако у Споразуму са народом, прогласу знатног дела опозиције, Косово и Метохија се ни не спомињу. У ствари, спомињу се једном – иза потписа Славише Ристића у имену његовог покрета. Тачка четири која најављује „преиститивање“ штетних споразума суштински ни на шта не обавезује.
Штавише, како је то указао Слободан Антонић, постоје назнаке да су суверенистичке странке, чланице Савеза за Србију, чиниле уступке како би документ био уподобљен оном несуверенистичком, или како се то потпуно сумануто каже, грађанском делу потписника. Вук Јеремић, Бошко Обрадовић и Милан Стаматовић (између осталих) су разводњавали кључну тему да би се са њима играли Зоран Живковић, Борис Тадић и Мариника Тепић? Да ли се може очекивати постојаност и интегритет од некога ко се повија пред Зораном Живковићем и Мариником Тепић? Да ли се шалите?
Јасно је, наравно, да ради снажења опозиције морају да се учине различити компромиси. Требало би, ипак, да постоје средишња стајалишта на којима се постојано инсистира. Да ли би, примера ради, Борко Стефановић прихватио да потпише споразум у коме се инсистира на строгој јавној штедњи, либерализацији радног законодавства и гашењу „губиташа“ уз бедне социјалне програме? Сумњам. Иако је Стефановић, сигуран сам, мање гласачки тежак од неколицине споменутих суверениста.
Ако опозиција кукавно бежи са игралишта и отвара простор Вучићу да разреши за Запад ипак кључну ствар, не треба да их изненади ако домаћа и западна јавност (и политичка класа) сматрају Вучића једином кредибилном појавом на српској политичкој сцени.
Зато што, у том случају, он то и јесте.
Ако то планирају да промене, боље да престану да се уљуљкују у илузији да то може без крупних питања.
Не гради се ауторитет хобистичким бављењем трицама и кучинама.