Прво, ако нема колонизатора, нема ни колоније. Друго, по Антонићевом критерију, Србија није колонија. Где, сва је прилика, српски власници користе услуге пореских рајева, што доиста нешто говори о српским властима
Владимир Глигоров (Фото: Медија центар)
О интересима и науци
Слободан Антонић у критици мог написа „Пад“ каже о мени: „Он као упосленик The Vienna Institute for International Economic Studies, установе која Источну Европу (и Балкан) прати искључиво из неолибералне парадигме, свакако да нема мотива да пориче колонијални положај Србије или пак да хвали џенетске насладе у хуријама за сваког Србина – само кад уђемо у НАТО и ЕУ“.
Ту је све нетачно. Када сам писао критиковани текст, ја више нисам био запослен у Бечком институту. Тај, пак, институт, који постоји 45 година, познат је по критици неокласичне економске теорије, неолиберализма и слободног тржишта и није познат по залагању за, по критичарима, неолибералну стратегију транзиције засновану на Вашингтонском консензусу или за шок-терапију, као ни за залагање да се НАТО шири, већ за неслагање са свим тим. Моја гледишта, пак, нису репрезентативна ни за институт у којем сам радио 23 године, нити за „неолибералну парадигму“, штагод то било.
Тако да је иронични други део Антонићеве реченице бесмислен. Поред тога што је непријатно читати га. Није ми јасно шта би некога подстакло да тако нешто напише.
Да свеједно нешто разјасним, мада то нема везе са Антонићевом критиком, али када сам већ сео да пишем, можда неколико рећи од општијег интереса. О томе где се ја разликујем од критичара и од апологета било које економске теорије подједнако (исто важи и за било коју теорију у друштвеним наукама уопште).
Наиме, да би се критиковала, примера ради, неокласична економска теорија, потребно је веома добро познавати ту теорију, што је доста захтевно. Рећи напросто да она није дескриптивна јер, што је чест аргумент, нигде нема савршених тржишта – јесте тачно, али је ирелевантно. Јер, дескрипција није ни циљ – теорије нису дескриптивне. Такође, одбацити, нека се назову неолибералне, Фридманове или Хајекове теорије није једноставно, јер је најпре неопходно упознати се са њима, што такође може да буде захтевно.
У извесном смислу, ако се жели бити критичан према неокласичној економској теорији, Фридмановом монетаризму и Хајековом спонтаном поретку, често идентификованима са неолиберализмом, потребно је бити критичан отприлике као Ероу или Самјуелсон или Хикс или Срафа или Робинсон или Хан или Стиглиц, што је опет захтевно. Исто важи за кејнзијанизам, калецкијанизам, енглеску кембриџску школу, мараксизам и било коју другу теорију, свеједно да ли се она прихвата или критикује.
Иначе ће се доћи у Антонићев положај да се у становишту једног института, у мери у којој тај институт уопште има јединствено становиште, а које се можда најбоље може окарактерисати као посткејнзијанско или најближе теоријама Калецког и енглеске кембриџске школе – види „неолиберална парадигма“.
Да ли се неолиберали залажу за проширење Европске уније и уопште за постојање и опстанак Европске уније? Друкчије речено, да ли из прихватања „неолибералне парадигме“ следи и подршка Европској унији и њеном ширењу на исток и на југ Европе? Одговор је негативан. Заправо, чешће је обрнуто. Разлози за то су идеолошки и политички, а у неким случајевима и теоријски, рецимо макроекономски, али то је тема – о неолиберализму и популизму – за неки други напис. Рецимо, један од најдоследнијих следбеника тачеризма и реганизма је Вацлав Клаус, који је један од најистрајнијих критичара Европске уније.
Овде је потребно имати у виду контекстуалност неолиберализма. У Великој Британији и, у мањој мери у САД, ова реч има прилично јасно значење у унутрашњим политичким и идеолошким расправама. Критика неолиберала у, рецимо, Британији уперена је против тачеризма и, општије, против политике коју су водили и конзервативци и лабуристи у последњих четрдесетак година. Неолиберализам у САД, такође, има прилично јасно значење и везује се пре свега за залагање за смањење пореза и јавних расхода, за демонтирање државе благостања. Контекст се, јасно је, не може генерализовати, услед чега је генерална критика „неолибералне парадигме“ најчешће лишена смисла.
Колико су теоријска и идеолошка опредељења важна за институте? Њих је, поједностављено речено, две врсте. Можда је најлакше повући разлику на следећи начин. Ако је реч о истраживачкој установи која се бави примењеном друштвеном науком, рецимо економијом, теорија је средство емпиријских истраживања, на основу којих се изводе, ако се уопште изводе, импликације за, рецимо, економску политику. Узмимо да подаци, емпиријски налази, показују да између две променљиве, на које се може утицати средствима привредне политике, постоји трајнија повезаност; може се препоручити да ако је једна циљ, друга би могла бити средство. Па ако се определите за прво, препоручљиво је да учините друго. Теорија помаже да се повезаност идентификује, а идеологија да се евентуално изабере циљ. Насупрот томе, ако је реч о институту који има за циљ да се залаже за одређене циљеве, да би се убедљиво истакла њихова пожељност, теоријско опредељење и емпиријска истраживања ће бити усредсређени на налажење управо оних правилности које оправдавају избор одређене, рецимо, привредне политике. Успех прве врсте института зависи пре свега од ваљаности истраживања, а друге од убедљивости. Код првих је, у начелу, теоријска и идеолошка опредељеност истраживача ирелевантна; она може бити инспиративна, али не и импликативна (што би рекао Стивен Вајнберг). Код других је управо идеолошка опредељеност истраживача кључна. Бечки институт спада претежно у прве, па сам и ја у њему могао да будем запослен.
Ја нисам имао у виду Антонића када сам поменуо заговорнике схватања да је Србија била експлоатисана (да је била у колонијалном положају) у Југославији. Осамдесетих година прошлога века националисти у друштвеним и историјским наукама, а и филозофи и писци, заступали су једну или другу верзију те тврдње, а није ми познато да су је се одрекли. Те су тврдње биле усклађене са њиховим политичким интересима. То није ни било спорно. Националисти у другим републикама су тврдили супротно. Но, расправе о томе ко кога искоришћава или је искоришћавао у Југославији су старе колико и земља и очигледно, читајући Антонића, још увек трају.
Када је, пак, о Антонићу реч, не разумем зашто би он оспоравао да је политички ангажован друштвени научник? Ако се не варам, он је заговорник патриотске науке. Дакле, науке која служи патриотским циљевима или, друкчије речено, где је позив научника да својим научним радом служи своме народу, ако је потребно жртвујући непристрасност. Није ли то мотивација Нове српске политичке мисли? Мада је то на почетку звучало много боље. При оснивању Нове српске политичке мисли:
„…(Р)адило се о томе да се изнађе и јавно демонстрира теоријско-политичка алтернатива увелико анахроној, „старој“ српској политичкој мисли, оптерећеној ксенофобијом, мапама и границама, на коју се Милошевићев режим претежно ослањао, али, истовремено, уз један, надамо се, неконтроверзан патриотски ангажман, који нити може нити жели да игнорише специфичности, интересе и потребе сопствене средине и нације.“
Коначно, да ова расправа не би била сасвим лишена садржаја, узмимо Антонићев критериј степена колонизације једне земље: колико дохотка који је произведен остаје у земљи. Ово није прецизан критериј јер га није лако применити на отворене, посебно мале привреде. Јер, земља која има дефицит у размени са светом, посебно у дужем временском периоду, као Југославија или Србија, заправо има нето прилив страних средстава, а не одлив сопствених. Заиста, тиме се стварају обавезе према иностранству, које је потребно финансирати (што не значи и да ће бити финансиране). Не улазећи овде у детаље, и не оцењујући ваљаност овог критерија степена колонизације, ако је Антонић у праву и Србија је колонија по наведеном критерију, онда би бруто национални доходак, БНД, требало да буде знатно мањи од бруто домаћег производа, БДП (рецимо као што је случај са Ирском или са Луксембургом). БНД = БДП + нето примарни доходак или, друкчије речено, српски доходак једнак је домаћем, српском производу плус српски дохоци у иностранству минус дохоци странаца у Србији.
Слика 1 приказује БДП и БНД од 2001. до 2019. у текућим динарима (последње две године су предвиђања Европске комисије). Као што се види, разлике су мале, до 7 или 8 посто, и скорашњег су датума. Доходак од производње у Србији готово у целини остаје у Србији.
Слика 1: Бруто национални доходак, БНД, и бруто домаћи производ, БДП, текући динари (Извор: Ameco. Примедба: 2018. и 2019. су пројекције Европске комисије)
Уз то, ваља имати на уму две ствари када се тврди да је Србија колонија. Прва јесте да су страна улагања, где су у овом контексту од значаја понајвише страна непосредна улагања, на основу којих странци остварују дохотке од производње у Србији – пореклом из различитих земаља, где земље чланице Европске уније имају значајан удео. Ипак су, рецимо, укупна руска непосредна улагања до 2015. била већа од немачких, а до 2016. су вероватно изједначена (подаци о страним улагањима обично доста касне због разлике између намера и извршења). Чија колонија дакле? Ако би се ценило по власништву над природним богатствима или природним монополима, што је најчешће оно што се подразумева, у привредном смислу, под колонијалним положајем, свакако је најважније руско власништво над Нафтном индустријом Србије.
Друга ствар јесте да је готово половина укупних страних улагања до 2015. потицала из пореских рајева у Европској унији или у свету, па је вероватно у не малој мери реч о грађанима Србије чији се приходи воде као страни или о улагањима из ваневропских земаља.
Дакле, прво, ако нема колонизатора, нема ни колоније. Друго, по Антонићевом критерију, Србија није колонија. Где, сва је прилика, српски власници користе услуге пореских рајева, што доиста нешто говори о српским властима. Ово је веома важна тема, а посебно оно што се догађа у последњих неколико година, када су порасли страни приходи у Србији (Слика 1), али за то је потребан посебан напис.
Свакако је такође тачно, по истом критерију, да ни Србија као део Југославије, а ни Југославија, нису биле колоније, јер директних страних улагања, за разлику од задуживања у иностранству, није ни било. Као што је исто тачно и за Србију у оквиру Југославије, зато што су међурепубличка улагања била веома ограничена системом друштвеног самоуправљања, а и по основу фискалне деволуције од краја 60-их година прошлога века. Такође, ако изузмемо године до 1952, пре свега због национализације и колективизације и санкција Совјетског Савеза после 1948, међурепубличке разлике у дохоцима по глави становника се углавном нису мењале практично све до распада земље (Косово је изузетак пре свега из демографских разлога). То што се разлике нису смањивале, а требало би у оквиру исте земље, последица је управо недовољних међурепубличких улагања, услед унутрашњег протекционизма, да то тако назовем.
Уз то, по Антонићу, ако је његов критериј задовољен, земља је суверена и није колонија. Јер су колоније експлоатисане ако по наведеном критерију доходак не остаје у земљи, док су земље суверене ако доходак остаје у земљи. Па како је српски доходак остајао у Србији у време Југославије, а и сада доходак Србије остаје у Србији, или остаје спрски, Србија је суверена држава, а није колонија. На страну то што Србија није колонија ни по једној познатој дефиницији појма колонија. Заправо, тврди се, јесте управо зато што није. Видети да јесте оно што није – доступно је патриотској науци.
Овде нема смисла расправљати о томе шта значи бити суверена држава, посебно у привредном смислу те рећи, мимо понуђеног критерија. Успут само да подсетим да је економска сувереност, којом би се спречило отицање националног дохотка, била значајан мотив српских, а још више других националиста практично све време постојања Југославије. О томе колико тај појам има или, боље речено, нема смисла писао сам више пута управо у време пред распад Југославије, када је та расправа била од највеће животне, политичке важности, и много пута потом. Од бојкота словеначке робе до критике бесцаринске трговине са Европском унијом.
Што се тиче свега осталога што Антонић у наставку написа тврди или не тврди о колонијалном положају Србије у и изван Југославије и саме Југославије, као и о улози великих сила, посебно Британије, Ватикана и насупрот њима Русије, мислим да он никако није могао јасније да потврди оно што у мом напису критикујем, ама баш и да се својски трудио.
Наслов и опрема: Стање ствари