Није лако бити руски државник у овим тренуцима. Русији, уосталом као ни Сједињеним Државама, не полази за руком да буде „нормална“ или „обична“ држава, а Путинова Русија по свој прилици није спремна да прихвати игру достојну велике силе
Срушени мост недалеко од Луганска
Недавно је Спутњик пренео изјаву који је за украјински портал „Страна“ дао извор у штабу Операције уједињених снага Украјине. Према речима овог официра украјинске снаге ће настојати да преузму контролу над узвишењима Горловке која би им послужила као „стратешка одскочна даска за офанзиву на Дебаљцево и Јанакијево“. Ако украјинске оружане снаге, каже он даље, успеју да преузму узвишење, Горловка ће пасти без борбе пошто ће бити потпуно неподесна за одбрану. Одавде ће, наводе украјински војни извори, моћи да се врше убојитији артиљеријски напади на само средиште остатака Доњецке републике.
Нешто пре тога појавиле су се информације како је у диверзантској операцији срушен мост у Иванивки, недалеко од Луганска. Украјински званичници су такође дали неколико запаљивих изјава како треба напасти и/или порушити „Кримски мост“ који повезује полуострво са остатком Русије, што је, очекивано, наишло на подсмех.
Међутим, ситуација је далеко од комичне. У време када се гланцају хотели и шиша трава на стадионима пред почетак Светског фудбалског првенства у Русији, спорадична али ипак учестала војна дејства украјинских снага побуђују једну злослутњу – шта ако украјинске снаге изводе припреме за нешто што би било аналогно операцији „Бљесак“ из 1995. године? Операцији која треба да опипа пулс потенцијалног непријатеља и његову спремност да реагује. За сада су (јавне) реакције званичне Русије умерене – Марија Захарова, портпаролка руског Министарства спољних послова, рекла је да „оно што се дешава у Горловци иде Американцима на душу“. Чини се да би на ову опаску ратнохушкачи из Трампове администрације само самозадовољно климнули главом.
Замислимо, зарад дискусије, да украјинске оружане снаге, све јаче али и даље прилично слабе и недовољно спремне, покушају да током наредних недеље, користећи еуфорију коју изазива Светско фудбалско првенство, изведу и прошире најављене операције како би запоселе још неки део новоруске територије. Каква би била московска реакција?
Број расположивих опција је крајње ограничен: могућа је потпуна пасивност; могућа је ограничена интервенција и на крају могућа је опсежна војна интервенција. У првом случају украјинским нападачима вероватно би пошло за руком да нешто заузму а слаба реакција Москве би их осоколила да прижељкују „украјинску Олују“ (ову референцу користили су и сами украјински званичници). У случају ограничене интервенције руске снаге би вероватно биле кадре да зауставе украјинско напредовање и задрже статус кво. Русија би, колико год ограничена и прикривена та операција била, била додатно проказана, суочена са снажнијом међународном изолацијом а евентуална позитивна перцепција у очима светске јавности, услед успешно организованог Мундијала, ишчезла би као мехур. Украјинци, иако поражени, допунили би попис мученика за националну ствар, кохезија русобофне нације би се повећала а процес дерусификације додатно ојачао.
Опсежна интервенција, вођена са циљем да непријатељ буде потучен а потом му наметнути мировни услови делује као најмање вероватан сценарио. Уосталом, да је руско војно и политичко руководство било склоно том решењу предузело би га кад му је време било – 2014. године. Те године украјинска армија је била у расулу, проруско расположење снажније а антируски међународни притисци далеко слабији.
Није лако бити руски државник у овим тренуцима. Русији, уосталом као ни Сједињеним Државама, не полази за руком да буде „нормална“ или „обична“ држава, а Путинова Русија по свој прилици није спремна да прихвати игру достојну велике силе.
Покушајмо да замислимо да се неки сиромашни, безнадежни и слуђени део Сједињених Држава отцепи од ове земље. Потом замислимо да Сједињене Државе пристану на тако нешто и да учествују у стварању проамеричке енклаве на једном делу територије те нове државе. И потом замислимо да та држава врши неселективно гранатирање највећег града те енклаве и да у таквим дејствима страдају Американци. Знам да није лако замислити, но запитајмо се шта би Сједињене Државе учиниле у таквим приликама? Усудићу се да спекулишем да би урадиле оно што је Русија треба да уради у Украјини – уништиле би, за почетак, артиљеријске положаје одакле се врше напади ваздушним ударима (као што су, проклети били, дејствовали по српским положајима у Босни, правдајући се баш тобожњом потребом да штите цивилно становништво); уколико би непријатељ покушао да осујети та ваздушна дејства они би, свакако, настојали да униште непријатељске противваздушне снаге као што је Израел чинио приликом недавних дејстава у Сирији; потом би свакако настојали да прекину све стратешке комуникације, униште саобраћајнице, командне центре и кључне оружане системе како би до што мање мере умањили непријатељску борбену снагу.
Укратко, Русија је требало да води победоносни рат, изговарајући се, на пример, нуждом да се заштити цивилно становништво како би осигурала своје националне интересе а не војну која треба да одржава бесмислено таворење и продужава патњу руског становништва.
Но, да би се национални интерес дефинисао потребан је дубоки преображај из безидејне постсовјетске у руску политику. И потребна је извесна доза критичког самопромишљања властитих одлука, која, макар у јавном дискурсу, болно изостаје.
Не треба онда да зачуди да таква рефлексија о руској политици изостаје и у српском проруском јавном простору. Када једна нуклеарна сила, очигледно надмоћна у односу на било коју суседну државу трпи страдање и избеглиштво својих сународника ту очито нешто није у реду. И то, болно очигледно, није победа.
То злокобно подсећа да су многи међу нама, Србима, некритички повољно оцењивали и једног нашег политичара. Чак и када су се појавиле избегличке колоне зналачки изманеврисане око Београда.
Надамо се – и молимо Свевишњег – да таква судбина никада неће задесити руски народ Новорусије.
Многа запажања изнета у овом коментару настала су кроз дискусије са Новаком Драшковићем о руској политици према Украјини. Користим прилику да се захвалим на идејама и увидима које сам преузео. За све омашке, заблуде и погрешна тумачења одговоран је, како то обично бива, сам аутор