У жељи да дамо скроман допринос стручним и објективним анализама наших еминентних тумача медијске свакидашњице у изборној трци, усуђујемо се, иако лаици у овој области, да ствари осмотримо обрнутим редом. И поред тога што је то објективно немогућа мисија, ми бисмо овог пута А. Вучића ставили у други план и у центар наше анализе унели све оне који су против њега. Одмах се ограђујемо од могућих инсинуације да, примењујући народне аршине – три лоша, убише Милоша – ни на крај памети нам није да супротставимо Чеду, Бориса и Чанка једном Вучићу.
Признајемо да је велика неправда да Вучић сваки дан има прилику да убаци понеку лопату бетона у темељне рупе без дна док опозицији није омогућена ни кафена кашичица малтера иако је иницијална идеја о рупама без дна оригинално њихова.
Па ево, о чему се, заправо, ради.
У највећем броју опозиционих гласила главнину прилога заузимају критике премијера Вучића. Онда, такође опозициони аналитичари, то узимају као крунски доказ да Вучић узурпира укупни медијски простор у циљу сопствене промоције.
Пајтић, на пример, четрдесет посто својих излагања посвећује управо Вучићу. Онда се љути како Вучића на медијима много више помињу него њега, Бориса, Чанка, Чеду и све остале заједно. Поред тога, на питања са шкакљивом конотацијом, Пајтић одговара снисходљиво и са приметним устручавањем као када је у Скупштини, машући авионским картама, доказивао да је Неда Арнерић из турског летовалишта Бодрум долетела у Београд, гласала у Скупштини и вратила се истим авионом за цигло осам минута и тридесет четири секунде. На питање да ли неки београдски таксиста може да посведочи да је Неду превезао од аеродрома до Скупштине, одговара да Неда није ни користила такси, него је дошла фијакером. Ено, још увек два коња фијакерске запреге, као живи доказ Пајтићевог сведочења, стоје пропети на улазу у Скупштину.
Чеда, Борис, Чанак траже три пута већу заступљеност у ТВ програмима од једног Вучића. Уосталом, у сваком иоле нормалном ТВ студију, Чанку би, по природи ствари и габаритно, припадао и три пута већи простор. Једна фотеља, да је медијске правде, била би одређена за Чанков штап са сребрном дршком. Као у оним шабачким фијакерима који су превозили деду, шешир и штап са три посебне запреге. Нико још није видео да неко без фијакера тера кера.
Фудбалски навијачи, борци против гнусног режима А. Вучића, подучени од стране саветника за пропаганду, позајмњених за једнократну употребу, почели су, уместо „Вучићу педеру“! да скандирају: „Вучићу Шредеру“! Изгледа европскије и никога не вређа, осим Шредера. Прижељкују Вучића на месту центар-фора. Његова улога, као одличног техничара и мајстора дриблинга на малом простору, била би да предрибла целу противничку одбрану и пред празним голом тријумфално стане на лопту, а цео опозициони стадион громогласно довикује: „Пуцај у д*пе те росно“! – уверени да му тако ласкају и, за сваки случај, подилазе.
Стручни штабови фудбалских екипа које негују савремени фудбал сличан оном који упражњавају Бајерн или Барселона, на притисак навијача, који се и њима обраћају као и Вучићу, пристају да замоле Вучића: „Премијеру, скини се да те пробамо!“
Опозиција у хору подржава овакву молбу понављајући: „Скини се, скини се…“ – већ једном.
Све у свему и хвала, нема на чему, укупни резултати наше мултимедијалне анализе могли би се сaжети у три основна закључка:
Прво и прво, предизборна кампања је веома слична геј паради;
Друго и затим, разлика је у томе што се парада организује на на ограниченом простору;
И треће, за разлику од простора у претходном примеру, у кампањи су ограничени учесници.
Финале: ситуација је таква да се Србија сагињати не сме.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7um