Нисам могао да претпоставим да ће временом корпорације попут Блекрока и Вангарда постати моћније од многих држава, да ће се Codex Alimentarius илити свјетски Зборник закона о храни спојити с Агендом 2030
Codex Alimentarius (Извор)
Како се отети утиску да ће парадокс Леба од 6. октобра 2000. остати да лебди као константа. Тог је дана, након револуције, након доласка прозападних снага на власт у Србији, најбољи и најукуснији у историји, црни народни лебац нестао, онај с трима препознатљивим рупама на врху, који је мирисао надалеко, чији је укус и 5. октобра, кад је падао Милошевић, био дивински
Када је 1986. године болест лудих крава званично препозната у Великој Британији и идентификована као говеђа спонгифидна енцефалопатија – још нисам био пунољетан, али јесам када је епидемија достигла врхунац 1992. године. Тада сам већ био студент треће године Филолошког факултета у Београду, храњен одлично – ни за какве паре, у тадашњим студентским мензама. Прије неголи ће због ратних сукоба у Босни и Хрватској Резолуцијом 757, Савјет безбиједности Уједињених нација 30. маја 1992. увести санкције Савезној Републици Југославији (Србији и Црној Гори) – моје сам младалачке мишићне плочице на стомаку стигао да обложим првим шпеком. Не баш сваког дана, али најмање двапут седмично, у клубу студентског дома „Лола“ сам, гладан као зубатац, око 17.00 ч, наручивао хамбургер са похованим качкаваљем у лепињи, помфритом приде, и дуплу колу. У односу на обичан ручак у мензи, овакав ме оброк плаћен такође боновима коштао дупло, отприлике данашњих 250 динара.
Стигао сам дакле да упамтим златне дане студентског стандарда, јер неће проћи много – клубове ће укинути и на мензашкој линији моћи ће да се нађе само сочиво или пасуљ.
Садашњи изглед популарне Лоле, мензе дома Краљ Александар Први (Фото: Немања Митровић/BBC)
Те сам се, године 1992. заљубио, па ми је било свеједно да ли ћу са садашњом супругом ја до конца да једем само леба и масти (што се догађало хиперинфлаторне 1993. и ратне 1999), али сам, у паузама предавања и вијести о новим пакетима санкција – у данима када су у наш дом почели да долазе студенти рањеници и реконвалесценти, у временима Милошевића, Булатовића и Ђукановића – почео по први пут да схватам значење изреке по којој је човјек оно што једе.
До моје 22. године, признајем, нисам увиђао одсудну повезаност хране и здравља, у смислу да ме храна може разбољети, а не само угојити. Како је могуће да нисам повезивао два и два, питаће неко? Јесам ли био ретард?
У неку руку јесам, осим што сам био млад и здрав. С друге стране ваља имати на уму да смо одрастали без погледа на гојазне људе по плажама и оне претилне на улицама. У вријеме оно, док није пронађен пилатес и таи-чи, сви су мање-више били фит. У приморској кући се и данас на сто износи сир и пршут, никако салама, посебно не за славу. Били смо уроњени у времена када су се и виршле правиле од меса, истина неквалитетнијег, али ипак меса. Много је воде требало да прође Дуваном и Савом до 1992. г. и до појаве лудих крава, па да се поведе прва прича о новој храни.
Месо (Фото: Н. М.)
Пазимо…
Расправе о штетности одређене врсте хране повеле су се раније.
До средине 20. вијека циљ смјерница већине држава на Западу била је спречавање неухрањености нижих слојева становништва.
Занимљиво, када се афера око лудих крава подигла 1992, дебата се није водила око нутритивне вриједности хране, већ око безбиједности и контаминације.
Сајмон Џенкинс: Свињски грип – паника подгревана ради позирања и потрошње (2009)
И ја сам као студент – убијеђен да је до тог тренутка јео све здраво – био шокиран открићем да су те енглеске краве, иако биљоједи, храњене коштано-месним брашном направљеним од остатака других угинулих животиња. Зашто? Да би обогатиле обезбожене фармере, јер им је сам đavo пришапнуо да постоји начин творбе злата од олова, или у њиховом случају бифтека од лешине.
Срби имају пословицу: Како радили, тако им, или нам, Бог помогао.
И као што је симболични „Титаник“ пострадавањем зарад брзине и добити 1912. маркирао будуће потонуће свега Запада, тако се догодило увијек када неко због похлепе шћаше прећи границу допустивости.
Виршле, некад и сад
Седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека у СФР Југославији индустријска производња виршли захтијевала је одређену хемију, понајприје адитиве, како би производ могао да има препознатљиву розе боју и текстуру.
Виршле купљене на неком од чувених ПКБ-ових црвених киосака К-67 из 80-их година биле су укусне и пуцале су при загрижају! То стога што су биле пуњене у природна цријева и прављене од меса с минималном количином тада дозвољених адитива.
Фото: Архива Борбe (Фотографија је накнадно колоризована – Palette.fm)
Данас пак индустрија користи широки спектар хемијских додатака, полифосфата, нитрита, с пуно појачивача укуса, вјештачких арома дима, антиоксиданаса, заслађивача, триста дозвољених нејестивости – како би појефтинила производњу и продужила рок трајања тога треша.
Према Правилнику о квалитету меса у СФРЈ, виршле су се правиле од фино млевеног говеђег и свињског меса прве и друге категорије и масног ткива, с минималном процентима соје и скроба.
Сада се већина виршли прави од пастозне масе добијене пресовањем костију с којих је скинуто све месо. Такав гадни слајм није ни за животиње – али ће, авај, постати храна за људе кад му се дода хемијски каталог емулгатора, наркоманских појачивача укуса и адитива. И дуго ће тако нездрав и јефтин – изложен у комерцијалној висини очију – да траје по витринама наших продавница.
У филму „Оснивач“, „The Founder“, из 2016, гледамо причу о настанку глобалног ланца McDonaldʾs. Редитељ Џон Ли Хенкок одлично је супротставио двије различите бизнис филозофије. С једне стране су браћа Мекдоналд, власници тек једног ресторана, кад и идеје по којој брзо може да буде и здраво, а са друге је стране Реј Крок, похлепни прагматик, који ће у тренутку фаустовског надахнућа млијеко из милк-шејка да замијени водом и хемијом, прошириће се интреконтинентално, преузеће бренд и назвати се, какве ли дрскости, Оснивачем. Данас није упутно запитати се у једној оваквој врсти текста шта ли су све до данас Крокови настављачи замијенили састојцима јефтинијим од почетних, али се занимљив одговор добија када се број од 6.5 милиона продатих хамбургера сваког дана у преко 45.000 хиљада ресторана у више од 100 земаља помножи са 365 дана у години.
Откуд толико здравих говеда на планети Земљи? И то у јеку кампање против крава? Говеда производе метан, гас тобоже штетан за екосистем планете Земље, па би нишчи требало да једу месо из лабораторије и производе од брашна добијеног од инсеката.
Подесимо лупу на задњу ријеч претходног пасуса…
Мијешање брашна од инсеката са пшеничним брашном за хлеб и пецива дозвољен је у свих 27 држава чланица Европске уније. Гле, одлуке о одобравању инсеката као нове хране илити Novel Food-a, не доносе земље појединачно, венго Европска комисија, а након што Европска агенција за безбиједност хране потврди да су таква векна или кроасан безбиједни по здравље. Када Европска комисија усвоји уредбу – она се аутоматски претвара у обавезујући закон за све државе чланице. Векна је ок, кроасан је ок, багет, жемљица, кајзерица, кифла, ђеврек, штапић, перец… све.
Деклан Хејс: Да се смрзавамо у мраку и хранимо инсектима из Гејтсове „Кухиње из пакла“
И сад…
Некадашњи је студент књижевности, а данас награђивани писац, на вријеме повјеровао у Павићеву реченицу по којој је „риба увек здравија од оних који је једу“. Стога супруга и ја једемо рибу и мимо правила православног календара.
Све вријеме ми изабрани месар у стрип-облачићу понад глава види иконицу с прекриженом пилетином и свињетином. Немам више конфиденцу у ту врсту доступног и јефтиног меса.
Ко је год прочитао књигу „Исхрана за нови миленијум“, у издању куће Клио, спознао је да живина махом живи у живинарским аушвицима. Описи како пилад стижу на сто су језиви. Све друге врсте које је тоже дао Бог, а похлепни човјек узео да брзински тови, болесне су, пуне антибиотика, несрећне, сабијене, лишене свега достојанства, узвриштале од малигне животињске туге. Нису моје мишиће као студенту градиле такве свиње, нити такве кокошке, нити краве које не виде ливаду за живота.
Нисам могао да претпоставим да ће временом националне државе одумријети због серијала издајстава, да ће корпорације попут Блекрока и Вангарда постати моћније од многих моћних држава, да ће се Codex Alimentarius илити свјетски Зборник закона о храни у једном тренутку спојити с Агендом 2030, са намјером изакулисне елите да смањи број људи на планети.
Александра Брус: Само двије компаније – Вангард и Блек рок – владају свијетом
Минулог сам љета опазио како у том тренутку међу туристима у самопослузи у којој пословично ради само једна каса – једини не кратим вријеме повлачењем палца по екрану паметног телефона. Куд год да сам вргао око опазио сам чист отров, процесирану храну, грицкалице страних произвођача, тзв. сокове с палетом флуоресцентних боја, фејк сладоледе, проскрибоване чоколадице, гумене бомбоне, чак и плазму, чак и млијечне производе несрпских брендова из Србије који се добијају од дехидрираног увозног млијека, без природних пробиотика…
Уздигнемо ли фокус и претпоставимо ли да ће једног дана доћи до осјетне политичке промјене на боље, како се отети утиску да ће парадокс Леба од 6. октобра 2000. остати да лебди као константа. Тог је дана, након револуције, након доласка прозападних снага на власт у Србији, најбољи и најукуснији у историји, црни народни лебац нестао, онај с трима препознатљивим рупама на врху, који је мирисао надалеко, чији је укус и 5. октобра, кад је пао Милошевић, био дивински. Па је Лебац од 6. октобра, дословно, запамтио сам, постао увод у данашњу народну лебац-пену, у отров који дозвољеним, ах, количинама хемије скраћује вијек свим поданицима поданичке државе.
Фото: Калдрма.рс
Како народ да поново добије укусни лебац ако се држава обавезала да ће се до свога конца држити Codex Alimentarius-а?
Како ће народи Европе избјећи бубашвабу у лебу кад сутрашњи ручак уредбама које обавезују узме да им закувава Европска комисија?
Србија и Црна Гора су – гле! – пуноправне чланице Комисије Codex Alimentarius. Чланство не намеће обавезу усвајања свих одредби, али ако држава руковођена сопственим Законом о безб(иј)едности хране уведе мјере строже од Codexa и тиме ограничи увоз хране по свему сумњиве – по поријеклу и саставу – дужна је да такву одлуку образложи. Коме? Па, Codex-кадији, који пословично и тужи и суди.
Никола Маловић: Шта ако неко псу баци на стотине коски умјесто једне?
Ипак,
Бог ће поново дати укусни народни лебац, уз подразумијевајући услов, знан нам од времена Светог патријарха Павла. Ако буде имао коме.
Стога, будимо они који ће опстати и бити.
Опрема: Стање ствари
(Печат/Фејсбук страница Николе Маловића)