Отац Војислав Билбија био је и остао један од мени најдражих свештеника, пише свештеник Ненад Андрић
Протојереј-ставрофор Војислав Билбија(1942–2026). Извор: bogicovek.com
Упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Војислав Билбија, дугогодишњи старешина цркве Свете Тројице у Ротердаму, у Холандији, мисионар, духовник и неуморни прегалац на њиви Господњој на просторима Западне Европе.
Протојереј-ставрофор Војислав Билбија рођен је 1942. године у Босанском Грахову. Недуго након завршетка студија стоматологије, 1969. године преселио се у Холандију, где је оставио немерљив траг у очувању православне вере међу својим сународницима, али и на пољу мисионарског рада и ширења хришћанства међу народима Западне Европе.
Након вишедеценијске ђаконске службе, а по пензионисању у стоматолошкој струци, отац Војислав Билбија рукоположен је у чин свештеника 2000. године. Недуго затим поверена му је парохија у Ротердаму, у Холандији, на чијем је челу провео дуги низ година.
Бавио се црквеним сликарством, дуборезом и обрадом драгоцених метала. Израдио је кивот за мошти Светог Симеона Мироточивог, као и многе друге светиње.
Крајпуташ српским ратним заробљеницима у холандском граду по нацрту оца Војислава Билбије (Извор: secanje.nl)
Дуги низ година био је исповедник и утешитељ српских заточеника у хашком притвору, неуморно их посећујући, причешћујући и крепећи их надом и вером у једину правду – правду Божју.
Отац Воја остаће упамћен међу својим парохијанима и свима који су га познавали као силни горостас и неућутни проповедник Христове речи, али, пре свега, као отац и духовник многих који су, вођени његовим примером, пронашли Христа и пут ка Царству Небеском.
Нека Господ Исус Христос, коме је новопрестављени отац Војислав верно служио, упокоји његову душу и подари му вечан спомен!
Опрема: Стање ствари
(Епархија западноевропска/СПЦ, 5. 11. 2026)
Протојереј-ставрофор Ненад Андрић: Отац Војислав Билбија био је и остао један од мени најдражих свештеника
Упознао сам га још у данима своје младости. Био је уза мене на мом рукоположењу у манастиру Лелићу 2001. године. Живо се сећам тренутка када је пришао и затражио да ми пољуби руку. Док сам се ја збуњено измицао, он ми је рекао: „Желим да пољубим нову благодат која се сада преко Епископа спустила на тебе – од Христа, кроз Духа Светога.”
Након тога смо се више пута сретали и чули. Отац Воја је био парох у Холандији, велики духовник и мисионар, али и доктор стоматологије, врхунски каратиста, велики хуманиста, песник, иконописац, вајар и клесар.
Живот га је од ране младости нераскидиво везао за Крајину и Динару. Дубоко је у себи носио патњу за родним крајем и српским народом у расејању. Ипак, пратила га је и тешка лична патња када га је супруга напустила, али њега Бог и деца нису оставили – извео их је на прави пут.
Неизмерно је волео стихове песме:
„Мили Боже, видиш ме у туги, све што имам отео ми други. Мили Боже, подари ми снагу да повратим ту Крајину драгу. Велебит дрема, зора се буди, Динара свиће, а мене биће!”
И верујем – биће га у вечности, во вјеки вјекова, у заједници са Христом.
Протојереј-ставрофор Војислав Билбија (1942–2026) био је и остао један од мени најдражих свештеника.
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук)