Што мени треба да се замјерам већинској Србији? Јер је већинска Србија за опцију Студенти побеђују. Ако треба да ми сиједа пређе појас брада у чекању избора између добра и зла, нека ми онда сиједа пређе појас брада
Брод, детаљ с фреске манастира Суково (Фото: Н. М.)
Било је година када се знало и свим бићем осјећало да режим никаквим изборима не може да буде уздрман, а било је пак година, као на примјер 2020, када се знало и свим бићем осјећало да ће на изборима 30. августа у Црној Гори дон Мило коначно да сјаше.
У народном је осјећају данас, не само у Србији, него у региону, да ће 25. октобар 2026. донијети прекретницу, да ће никад гори режим у историји Србије коначно сићи с историјске позорнице. Да ли лако, да ли сасвим, отворена су питања.
Био сам увјерен да сам пред црногорске изборе у години од короне један текст насловио „Доћи ће Мурта“, али ме лични архив текстова изворно писаних за Печат демантовао. До сада ни један текст нисам насловио „Доћи ће Мурта“, премда сам писао, пажљив читалац памти, да ће нас издати „наши“, што се и догодило.
Драма, вербална инсталација (Фото: Н. М.)
Попис из 2023. није након 10 мјесеци (sic!) показао доминантан број Срба у Црној Гори, али јесте већину српскоговорећег становништва, што је с једне стране парадокс, а са друге – доказ штеловања пописних резултата.
Срби у власти нису учинили ич да српски језик постане званичан, да се врати тробојка, да се измијене текстови химне коју је дописао ратни злочинац Секула Дрљевић, да се отпризна Косово*… него су у својој крупношићарџијској нади да ће их Запад припустити до премијерског или предсједничког трона (по логици „и ти ћеш то да радиш, куме, али сутра“) – гласали (!) у Скупштини за одлуку по којој се „догађаји из 1918. године“ карактеришу као окупација, тј. насилна анексија Црне Горе од стране Србије, срам их било.
Да су бестидници in progress, говорио сам прије неголи су ти наши превјерили. Говорио сам налик Касандри.
Ко је Касандра? Касандра је била пророчица, кћи митског тројанског краља Пријама и жене му Хекабе, која је све у шеснаест упозоравала Тројанце да рат долази, али јој нико није вјеровао, јер ју је бог Аполон проклео да све што каже буде истина, али да јој нико не вјерује. Него су је чак и изругивали, називали ћаци-пророчицом, издајницом, која из неког разлога ради за противничку страну.
Што мени треба, дуго сам думао, да се замјерам већинској Србији? Јер је већинска Србија за опцију Студенти побеђују. Мјесец дана можемо да видимо на друштвеним мрежама вјештачком интелигенцијом генерисане карикатуре, па и Србина кога носи мутна вода, који се једва држи за неку даску, али одбија да пружи руку спаса лику са обале док не чује његов програм.
Извор: Друштвене мреже
Алузија је јасна. Човјек кога носи бујица је малигни неутралац, гласач који жели да чује коначно Програм за који би гласао, умјесто да буде бланко-вјерник. И можда би тај кукавни Србин из плахог Дунава, мутне Саве или неке од Морава и прихватио руку, посебно што му на карикатури лупеж с оне стране набујале ријеке краде све из куће. Но, да ли је исход исти ако дође Мурта, па том истом Србину, сада знатно старијем, неки нови Курта понуди руку да га спасе из невоље?
Србија је у делиријуму, као 9. марта 1991, као 5. октобра 2000.
Неко је са стране опет порадио на томе да Србин разум остави код куће, а да на биралиште, с властитом хемијском оловком или без ње, изађе срцем. А не ваља тако.
На биралиште се увијек мора разумом. То што разум каже да је демократије крепала, да заудара колико се распада, не допире до упорних вјерника у демократију, до свих гласача који збиља мисле да ће екипа која је одбацила по свему достојног проф. Ломпара – свима њима донијети бољитак у футуру првом.
У тренутку писања овог текста – нека ми митолошка Клио, заштитница историје опрости мање неголи Свети Сава – упознати смо постали са 11 тачака Студентског плана, што чини окосницу политичког програма изборне листе за парламентарне изборе „Студентски покрет – Студенти побеђују“.
За садржај свих тачака не знам ко не би гласао, од тачке 1, која предвиђа формирање независне полицијске јединице за истрагу корупције без политичких опструкција, до тачке 11, која предвиђа драстично снижавање цијене љекова уз државну контролу, и обнову сеоских амбуланти и запошљавање младих љекара.
Част и тачкама од два до десет, али и оне изгледају као да их је за дјелић секунде генерисала Вјештачка интелигенција. Ће буде свега, и привреде и пољопривреде… но о спољној политици не говори ни једна тачка с потписом Листе чија рука Србина вади из историјске бујице.
Да ли је за геополитичке пошалице налик Србији и Црној Гори важнија спољна или унутрашња политика?
Једино је спољна важна.
О томе да унутрашња политика зависи од спољне, не говори ни једна од тачака Студенског плана. Од спољне политике зависи да ли је Србији (Црну Гору пустимо низ ток овог текста) уопште дозвољено да школује, да лијечи, да суди, да узгаја јестиве и генетски немодификоване културе, да управља водама, да рудари минерале и злато, да уздигне обрву макар на свако стото прекрајање властите историје од стране традиционалних непријатеља.
Шта ми то имамо 25. октобра?
Са једне стране – наћи ће се највјештији од најгорих ималаца власти у нама знаној историји, човјек који дубиозним уснама деценију и кусур говори супротно од онога што чини, а са друге стране манихејски располућене Србије биће људи који можда јесу и часни и стручни, али са каквом гаранцијом да располажу вјештином навигавања српским државним бродом?
По градовима се већ труби и слави, маше се заставама, јер се побједник зна. То је из пленума еволуирана Студентска листа.
Општенародно је весеље почело мјесец прије дана избора, као одговор на Вучићеву кампању прије кампање.
Срби колективно вјерују да ће да побиједе режим који је суновратио све чега се дотакао, који је задужио не само унуке него и Бијеле пчеле.
Ако режим превари колективног Србина, нпр. хемијским оловкама које на биралиштима заокруже број 3, а онда круг волшебно нестане, или како друкчије, онда Србин може да попизди, само ако је тако планирано, само ако је неко у кога је проф. Ломпар почетком септембра уперио прст да стоји иза протеста – одлучи да улазимо у рат нас са нама. Далеко било.
Када смо као Срби на изборима као макли Мила, у стрип-облачићу објавио сам понад главе удаљавајући се са приморског гласачког мјеста: Никад више нећу гласати за мање од два зла.
Ако неко и даље има трун вјере у демократију, а луд је ако вјере има унутар дехуманизоване парадигме, како може да гласа за мање од два зла? Зло је зло, једнако у ма којој количини или размјери. Предизборно рецимо зло, назови мање, очас накваса у оберзло, или пак у оверзло током мандата.
Ако треба да се гласа за мање од два зла, бирам да не бирам.
Ако треба да ми сиједа пређе појас брада у чекању избора између добра и зла, нека ми онда сиједа пређе појас брада.
Никола Маловић: Проблем колонијалног ропства у Црној Гори не рјешава се на изборима
Други, дакако, не треба да слиједе мој примјер, нека овога пута гласају за број 3, јер тако кажу сви популарни да треба, па ако нећемо послушати колективно Новака Ђоковића или Даницу Грујичић или нашег сина (и ћера је син) студента, кога ћемо?
Чак и ако нечасно Вучић побиједи, а народ озрачен неким психотронским топом легне на руду изборне крађе, Вучић је готов. И не само он, него хумана менажерија коју је створио током ере гинисовске неспособности, Јоване и Баке, Кристијани и Карлеуше, Митровићи, Марићи, Вучићевићи, Брнабе, доктори Мали, Бокани, Крстићи…
Драма, вербална инсталација (Фото: Н. М.)
Извори се почесто организују само да се легализују унапријед договорена подјела колача. Могућност да узјаше Мурта, легално, на изборима, стално постоји. То се догодило у Црној Гори, након онаквих литија. Дакле, увијек је могуће. Живимо у временима када је многим народима ускраћено право на своје школе и своје људе на врху. Ако студенти побиједе, имали су се рашта и родити. Ако као у Црној Гори „наставе да поштују раније преузете међународне обавезе“, неће бити криви само они. Него сви гласачи који су им поставили кичму да узјашу и наставе да гоне – као стоку једну грдну – вäс народ.
Опрема: Стање ствари
(Печат/Фејсбук страница Николе Маловића)