Власт која сваку критику проглашава за „издају државе” ту противречност чини видљивом: позива се на општи интерес, а истовремено настоји да грађанима ускрати право да о њему самостално суде
Георг Вилхелм Фридрих Хегел (Фото: Викимедија)
Једна кратка филозофско-политичка рефлексија
Хегел је, нарочито после Другог светског рата, често представљан као „пророк тоталитаризма” и филозоф који је оправдавао апсолутну моћ владара/властодршца.
Међутим, управо нам Хегелова филозофија пружа појмовни апарат за разумевање једне од карактеристичних претензија ауторитарне власти: поистовећивања себе са државом.
У „Филозофији права” (§§ 257, 273, 277) држава није истоветна са владом, нити са било којим појединачним носиоцем власти. Она је органска целина у којој се слобода објективира кроз устав, законе, институције и обичајносни живот народа.
Када власт сваку критику сопственог поступања проглашава нападом на државу, она покушава да посебно (партикуларно) уздигне на ниво општег (универзалног). Сопствену политичку вољу представља као вољу државе, а сопствени интерес као општи интерес.
Ту се открива суштинска противречност: власт која се позива на опште добро истовремено поступа као да је држава њена приватна својина. Уместо владавине закона, на сцену ступа самовоља (Willkür) оних који власт врше.
Али за Хегела умна држава претпоставља развијену субјективну слободу својих грађана: они у законима и институцијама треба да препознају и сопствену слободу, а не да им се покоравају из слепог страха. Опште се не остварује потискивањем појединачне свести и воље, него њиховим посредовањем и признавањем.
Власт која сваку критику проглашава за „издају државе” управо ту противречност чини видљивом: позива се на општи интерес, а истовремено настоји да грађанима ускрати право да о њему самостално суде. Уместо да своје одлуке изложи критичком уму, она од грађана захтева послушност.
Из тога, наравно, не следи да је свака критика власти нужно истинита, нити да свака њена појединачна одлука мора бити погрешна. Реч је о разлици између ауторитета који своје поступање може да образложи и захтева за послушношћу који настоји да се изузме од преиспитивања.
Отуда критика власти не мора бити негација државе. Она може бити управо израз свести о разлици између општег интереса и посебне воље оних који тренутно управљају.
Стога, из Хегелове филозофије без тешкоћа можемо извести одговор на (и данас актуелно) питање: шта остаје од општег интереса када једна посебна воља сама себи даје ексклузивно право да говори у његово име?
Опрема: Стање ствари