Србија је скоро на издисају. Око преморене Србије круже лешинари. Нажалост, и Кина је један од тих лешинара
Један од дочека за кинеске партнере у Србији (Извор: РТС)
Пренос власништва РТБ Бора кинеској компанији Зиђин
Августа 2018. године Зиђин рударство група (Zijin Mining Group), базиранa у кинеској провинцији Фуџиан (Fujian) и са 23% власништва кинеске државе, проглашенa је за власника 63% тадашњег РТБ Бора[1]. За тај пренос власништва Зиђин није држави Србији платио ни динар. Зиђин се обавезао да ће у ту будућу, сопствену, компанију на тлу Србије уложити 350 милиона долара за докапитализацију, а све скупа (од својих будућих профита стечених у Бору) у исту ту сопствену компанију уложити 1,26 милијарди долара. Непосредно пре продаје РТБ Бора Зиђину, та српска привредна организација саградила је нову топионицу капацитета 100.000 тона бакра уз трошак од око 400 милиона долара. Огроман део дугова за изградњу тог постројења и друге дугове стечене последњих година пословања РТБ Бора држава Србија је преузела на себе. Ти дугови се негде помињу као једна милијарда евра (овде). По штампи, има навода да је Зиђин отплатио један мали део дугова РТБ Бора (овде). Типична производња РТБ Бора кретала се годинама између 20 и 40 хиљада тона бакра. Има индиција да је непосредно пре предаје новим власницима производња скочила на 85 хиљада тона.
Исте те 2018. године, Зиђин је купио канадску фирму CuAu International Holdings (BVI) Ltd, власништво канадске фирме Nevsun Resources Ltd и Freeport-McMoRun inc из Аризоне, САД. Од локалне, „српске”, фирме Rakita Exploration д.о.о. Зиђин је откупио истражна права на локалитету Чукару Пеки (овде) и себе прогласио стопроцентним власником тог изузетно богатог налазишта бакра и злата. Када и како су ова канадска, америчка и та „српска” фирма постале власници налазишта бакра Чукару Пеки није могуће сазнати. Аутор претпоставља да су те фирме „стекле право” на та налазишта кроз марифетлуке Слободана Милошевића, који је правио разне „дилове” са извесним преварантом Марком Ричом (Маrk Rich), пријатељем Била Клинтона. Претпостављамо да Влада Србије није желела да квари „изванредан” споразум са Зиђином и једноставно је препустила то налазиште Зиђину без накнаде.
На интернет страници компаније Зиђин (овде) наводи се да су резерве бакра у свим старим рудницима РТБ Бора и садашњем руднику Чукару Пеки 112.668 милиона тона бакра (скоро сто тринаест милиона тона бакра) и 388 метричких тона злата. Горе поменути уговор о куповини рудника Чукару Пеки (овде) специфицира 57,24 милиона тона бакра. Овај аутор претпоставља да је разлика до 113 милиона тона бакра које Зиђин наводи као своје власништво покривена другим рудницима и налазиштима у околини Бора. Поменути уговор (овде) такође тврди да Зиђин са Пројектом Тимок постаје власник 1,889 тона резерви злата. Овај аутор не зна због чега је та бројка умањена на 388 тона које се помињу на интернет страници Зиђина (овде). Такозвано горње лежиште руде у Чукару Пеки описивано је као изузетно богато и бакром и златом. Руда са тог лежишта се данас извози из Србије у виду концентрата. Нико у Влади Србије не зна шта је метални састав тог концентрата.
По данашњим ценама 14,538 US долара по метричкој тони бакра и 142 милиона US долара по метричкој тони злата (овде, овде) вредност резерви бакра (113 милиона тона) и злата (388 милиона тона) које је Влада Србије предала Зиђину износи 1.643 милијарди долара за бакар плус 55,14 милијарди долара за злато, односно око 1.700 (хиљаду седамсто) милијарди долара. У Сједињеним Државама се хиљаду милијарди (једна милијарда је хиљаду милиона) назива трилион. Значи резерве бакра и злата у старим борским рудницима и Чукару Пеки вредне су бар 1,7 трилиона долара. Ако се у вредност резерви укључи и 1.500 тона злата – што је разлика између 1889 тона из поменутог уговора (овде) и 388 тона са интернет странице (овде) – вредност резерви ће се увећати за 213 билиона долара и достићи 1,9 трилиона долара. Зиђин за те резерве није платио ништа. Зиђин, за све старе руднике и сва постројења, укључујући и тада нову топионицу, није платио ништа. Тачно је да је Зиђин део профита који је остварио наредних година уложио у експлоатацију налазишта Чукару Пеки, унапређење производње у Бору, укључујући ремонт топионице и изградњу веће флотације. Та улагања су сва дошла из профита које је Зиђин остварио у свом новом поседу после његовог преузимања.
Зоран Б. Ђорђевић: Рударски и други закони за уништење земље и народа
У свим овим резервама нико више не помиње сребро. За Владу Србије, која располаже трилионима резерви бакра и злата, неколико десетина милијарди долара вредно сребро јесте „сића”. За групу људи који се представљају као Влада Србије сребро више није племенити метал. Без обзира на ту групу људи, сребро је и даље драгоцена и врло важна индустријска сировина. Треба и на сребро обратити мало пажње.
На истој интернет страници компаније Зиђин (овде) наводи се да компанија тренутно извлачи око 300.000 тона бакра и 8,1 тону злата. Разумевање овог аутора јесте да се тренутно 2/3 бакра пласира на тржиште у виду концентрата, а 1/3 у виду металног бакра. Те 2/3 бакра у виду концентрата садрже додатних 16 тона злата. Та вредност се не помиње у извештајима компаније Зиђин или Владе Републике Србије.
На сајту компаније Зиђин (овде) такође се наводи да је Борски рудник била компанија са преко 5000 запослених, која је годинама трпела губитке. То је исто као када се данас каже да ЕПС-Електро-привреда Србије или Телеком Србије раде са губицима. РТБ Бор, ЕПС и Телеком су биле и сада су изузетно профитабилне компаније које је Влада Србије оптерећивала огромним давањима и дуговима да би их приказала као „губиташе” и тиме створила оправдање да се те фирме поклоне странцима. РТБ Бор је већ поклоњен. На реду су ЕПС и Телеком.
Одлуке владе о изради просторног плана за експанзију рударења у Тимочкој крајини
У јуну ове 2026. године Влада Србије је усвојила одлуку о почетку планирања ширења рудника и капацитета топионице и других пратећих постројења за екстракцију бакра и злата у Бору и Зајечару[2]. Садашњи капацитет топионице од 100.000 тона увећава се за додатних (400.000 + резервни капацитет од 450.000 =) 850.000 тона. То је увећање од више од 25 пута, према некадашњој типичној производњи РТБ Бора од око 40.000 тона. Зашто Кинези и Влада Србије нису изабрали милион тона топионичког капацитета? Милион је један такав број. Тај број се може преко ноћи повећати на пет милиона тона. Пет милиона је такође леп округао број. Чиле, иначе пустињска земља, на пример, производи пет милиона тона бакра годишње. Успут, тај бакар је Чилеу кроз деценије обезбедио врло ружан политички и сваки други живот. Наведеним проширењем рударских и пратећих активности биће обухваћено 126 милиона квадратних метара (126 км2) земљишта општина Бор и Зајечар. Та земља ће практично постати приватно власништво Републике Кине. Стручњаци фирме Raketa Internаtional d.o.o. поновили су подвиг за Чукару Пеки и у подацима Геолошког завода Србије и на дисковима о рудним испитивањима некадашњег РТБ Бора открили још једно богато налазиште бакра и злата – Малка Голаја – на пола пута између Бора и Зајечара. Овом аутору је нејасно колике су тачне резерве бакра и злата на том налазишту. Има се утисак да оне износе 1/4 горе наведених резерви. И једна четвртина од веома великог броја је веома велики број.
Александар Вучић na церемонији свечаног отварања рудника бакра и злата Чукару Пеки 2021. године (Извор: predsednik.rs)
За само неколико дана по одлуци Владе Републике Србије, Агенција за просторно планирање и урбанизам Републике Србије, ул. Краља Милана 10ª, 11000 Београд, урадила је опсежан али прелиминарни Елаборат. Средином јула објављено да је овај Елаборат стављен на јавни увид (овде) и примедбе на његов садржај су се могле упутити поменутој агенцији до 3. августа. Текст Елaбората је било тешко пронаћи на интернет страницама те агенције. Елаборат се тренутно може видети на интернет страници општине Бор (овде).
Кратак опис Елaбората и критике
Утисак овог аутора је да је поменути Елaборат урађен уз учешће професионалаца. Елаборат износи много тачних и озбиљних података. Могу се поставити многе примедбе, као на пример да Елаборат садржи превелику дозу политичког маркетинга и да олако прелази преко опасности које ће проширени рудници и постројења представљати за човекову околину и становнике Бора и Зајечара. Такве, озбиљне и аргументоване, критике процеса усвајања одлуке о ширењу рудника и топионица и критике других аспеката Елaбората врло детаљно су дате у неколико чланака објављених у листу „Данас” (овде, овде). Изузетно квалитетне критике овог елабората могу се пронаћи и на интернет страници организације Тимочка буна (овде, овде). Аутор препоручује све те одличне текстове.
Елаборат на пример каже да ће у периоду рада два рудника Чукару Пеки и Малка Голаја бити произведено милијарда тона токсичне јаловине. То је 100 пута више од количине која је предвиђена пројектом Јадар. То, међутим, чак ни за „опозиционе” политичаре Србије није важно, пошто су Бор и Зајечар „већ отписани”. Поменути Елаборат не каже ни колика површина Србије ће бити покривена токсичном прашином и претворена у земљу неупотребљиву за пољопривреду.
Страница организације Тимочка буна (овде) и компаније Зиђин дају неусаглашене бројеве о резервама руда. Овај аутор није истраживао узорке тих неусклађености. Такође, Зиђин и организација Тимочка буна на мах тврде да ће овај пројект трајати 15 година или 20 година. Резерве бакра које се наводе на Зиђиновој интернет страници довољне су за 100 и више година експлоатације са ритмом од милион тона бакра годишње. У Србији има много других налазишта бакра и злата и када се заврши експлоатација околине Бора и Зајечара, Raketa Internаtional d.o.o. и сличне организације пронаћи ће још богатија налазишта у некој другој вароши у Источној Србији. Овај аутор не жели да узнемирава јавност, међутим, Источна Србија је – на своју несрећу – пребогата златом, бакром и другим рудама. О активностима других фирми – које нису кинеске – на извлачењу тих „богатстава” можете се упознати на страницама покрета Ренџери источне Србије (овде).
Помало је забавно да је компанија Зиђин већ крајем јула нашла за потребно да саопшти да одлука Владе Србије о почетку израде Просторног плана подручја посебне намене рударско-металуршког комплекса „Чукару Пеки“ и „Малка Голаја“ не подразумева почетак експлоатације (овде).
Финансијски аспекти пословања Зиђина у Србији
Поменути чланци и интернет странице не дају податке о финансијским аспектима Зиђиновог пословања и поменутог пројекта. Зиђин у Србији оперише кроз две компаније: Зиђин рударство (Zijin Mining) – којa је оријентисанa ка експлоатацији рудника Чукару пеки и продаји концентрата бакра и Зиђин бакар (Zijin Copper) – којa производи метални бакар претежнo из старих рудника РТБ Бора. Два чланка (овде, овде) на страницама forbes.n1info.rs сумирају финансијске извештаја ове две компаније за 2025. годину поднете Агенцији за привредне регистре. Ми ћемо изнети само збирне вредности.
Зиђин рударство је 2025. годину завршио са укупним приходом од 180,9 милијарди динара, односно 1,79 милијарди долара. Пословни расходи фирме били су 65,5 милијарди динара односно 640 милиона долара. Нето добитак (профит) фирме износио је 133,23 милијарди динара односно 1,32 милијарди долара. Порез плаћен на тај профит износио је 21,7 милијарди динара односно 215 милиона долара. Фирма извештава и да је платила 10,64 милијарди динара (104 милиона долара) за експлоатацију рудних ресурса. Према извештају о пословању, укупна површина прибављеног земљишта у 2025. износила је 930 хектара, а број прибављених парцела 2.523. Укупан износ исплаћене накнаде за то је 31,25 милиона евра односно 12,386 евра (14,376 US долар) по парцели, односно 336 евра (390 долара) по ару. По Источној Србији прича се о баснословним сумама које Зиђин плаћа сељацима око Бора за њихове њиве и куће. Ипак, 336 евра по ару, што укључује и имовину на том земљишту, овом аутору не делује као баснословна сума.
Компанија Зиђин бакар 2025. године је од продаје бакра, злата и сребра приходовала скоро 257,9 милијарди динара (2,585 милијарди долара). Када се урачунају сви приходи, али и расходи фирме, Зиђин бакар је у 2025. регистровао нето добитак (профит) од 61,7 милијарди динара, што би било око 612 милиона долара односно 526 милиона евра.
Нето профит обе фирме после плаћања пореза у 2025. износио је нешто више од 1,5 милијарди долара.
Вредност метала и концентрата које су обе фирме пријавилe као извоз односно продају износи око 4,375 милијарди долара. Већина продаја обављена је према „везаним” фирмама, односно другим Зиђин компанијама, и може се претпоставити да су метали и концентрат тим фирмама продавани по повлашћеним ценама. Истине ради, треба рећи да се већина српског извоза обавља према „везаним” фирмама, чиме се значајна средства одливају у иностранство.
Кинеска компанија Зиђин на налазиштима злата у Бору (Извор: Медиа центар Бор)
Треба додати и да Зиђин тврди (вероватно истинито) да он плаћа раднике 60% више од других фирми у Србији (овде). И РТБ Бор је својевремено имао знатно више плате него друге фирме у Србији. Зиђинове рударске операције имаjу мање штетни утицај на околину и здравље људи него што је то својевремено имало пословање РТБ Бора (овде).
Чист профит већи од 1,5 милијарди долара (1,3 милијарди евра), после плаћања свих пореза и других трошкова, на укупне приходе од 4.375 милијарди долара, сугерише да су Зиђинове операције у Србији високо профитабилне.
Трговина са Кином
У трговинској размени Србије са Кином дефицит континуирано расте (овде). Између осталог, дефицит расте и захваљујући Споразуму о слободној трговини између Србије и Кине. Огромна и врло ефикасна кинеска привреда производи све. Мала и неефикасна привреда Србије производи мало тога, неколико тона сувих шљива и неколико хиљада литара вина. Србија производи и јако много артиљеријске муниције, али се та муниција продаје да би завршила код украјинских нациста, а не у Кини. Према подацима Републичког завода за статистику за 2025. годину, Србија је увезла из Кине робу и услуге за 6,4 милијарде евра, а извезла за 1,8 милијарди евра. Највећи извозници из Србије су кинеске компаније: Зиђин рударство, Зиђин бакар и ХБИС груп (Железара Смедерево). Са бројем који представља „српски” извоз пуно тога није у реду. Извозници су кинеске фирме и мали део тих пара се враћа у Србију. Такође, у претходном одељку смо навели да само Зиђин прода (махом извезе) неких 4 милијарди евра роба (бакра и концентрата). Тај извоз као да није у потпуности урачунат у бројку од 1,8 милијарди евра које наводи Статистички завод Србије. Кина, поред 6,4 милијарди евра које је изнела из Србије као наплату за испоручену робу и услуге, износи и 1,3 милијарди евра Зиђиновог чистог профита и између 1 и 2 милијарди евра извоза везаним фирмама. Укупан одлив девизних средстава из Србије у Кину по сви наведеним основама вероватно износи око 9 до 10 милијарди евра годишње.
Поређење са бруто националним дохотком (Bruto Domestic Product – BDP)
Висина БДП-а Србије по Међународном монетарном фонду (ММФ) износи 112 милијарди долара или 95 милијарди евра (овде). У Србији практично ниједна опозициона политичка организација – сем Покрета Моба (овде) – не показује интерес за економска питања. Челници Покрета Моба врло аргументовано тврде да је горе наведена бројка од 95 милијарди евра вештачки увећана тако што се у њу урачунава корупција, трговина нелегалним супстанцама, људима и слично и да је реалан БДП Србије (рачунајући само реалну производњу и услуге) око 50 милијарди евра.
Читалац може изабрати један или други број, 112 или 50 милијарди евра. Вредност одлива девизних средстава из Србије у Кину, зависно од броја који читалац изабере, износи између 10 и 20 одсто вредности БДП-а Србије. То је врло велики одлив који се мора надокнадити суфицитом у трговини са другим земљама или кредитима. На пример, Србија има суфицит у трговини робом са Црном Гором од 1,2 милијарде евра. Нажалост, Србија та средства враћа Црној Гори кроз врло велику туристичку потрошњу и мало тог трговинскoг суфицита остаје за покривање одлива у Кину.
Почели смо овај текст описом пројекта проширења производње бакра у погонима фирми Зиђин на близу милион тона бакра годишње. Када се за неколико година достигне та производња, скоро сав тај бакар ће одлазити за Кину. Кинеска индустрија има огромну потребу за бакром и, вођен разним интересима, Зиђин ће тај бакар слати кући. Један део вредности извезеног бакра ће се у виду пореза и трошкова вратити у Србију, рецимо 20%, али већи део неће. Да бисмо лакше рачунали, рецимо да ће Зиђин изнети свих милион тона бакра из Србије. По данашњим ценама бакра то је вредност већа од 14 милијарди долара. Умањен за порез и друге трошкове, нето одлив у Кину биће око 10 милијарди долара. Уколико би српски увоз из Кине не би растао и остао на данашњих 6,4 милијарди евра (7,4 милијарди долара), укупан одлив вредности из Србије у Кину достићи ће 17,4 милијарди долара. У поређену са данашњим БДП-ом Србије, поново зависно од величине БДП-а коју читалац одабере, одлив вредности из Србије у Кину износиће између 18% и 35% номиналне вредности БДП-а Србије.
Поређење са другим земљама у сличној ситуацији
Индија је од 1750-их до 1948. године била под контролом Велике Британије.
Индијски и британски историчари се споре о висини одлива средстава у том периоду из Индије у Велику Британију. Индијски историчари тврде да је одлив износио 2% БДП-а Индије. На пример, индијска економисткиња и историчарка Утса Патнаик (овде) тврди да су Британци из Индије изнели између 45 и 65 трилиона долара у данашњој вредности. До ових бројева дошло се полазећи од историјских вредности на дан одлива које су онда увећаване по каматној стопи од 5% до данашњих дана. Британски историчари[3] тврде да су Британци изнели само 1% индијског БДП-а и дали огроман допринос развоју Индије. На пример, изградили су велику железничку мрежу и научили Индијце да одлично говоре енглески. Да Индијци не знају енглески, тврде британски историчари, они данас не би могли да иду у Америку и друге земље Запада да раде као програмери. Као и Србија, Индија данас као свој најзначајнији извозни артикал имa живе људе (индијске програмере) и то захваљујући Британцима. Због нечега, незахвална Србија за извоз своје живе деце не захваљује ни Турској ни Британији. Када је Индија постала колонија Запада, њен бруто национални производ представљао је 24% светског бруто производа. Године 1948, када је Индија постала независна земља, њен допринос светском бруто производу био је 3%. Неко би рекао да се не исплати бити колонија, чак и ако се енглески одлично научи.
Арва Аван: Катастрофа и прогрес – британски колонијализам у Индији
Слична је била и судбина Кине. Од раних 1800-их до рецимо 1911. године Кина је била под нешто мање директном контролом Велике Британије и других западних земаља. Кина тај период назива „веком понижења”. Углавном војном силом, кроз Опијумске ратове и друге врсте војне присиле, Кина је била принуђена да дозволи слободну продају опијума на својој територији. Појам „слободне трговине” су измислили Британци управо тада да би објаснили Кини да мора да дозволи продају опијума који су Британци гајили у Индији. Кинези су тај опијум плаћали сребром које је представљало основу монетарног система те земље. На пример 1830. (овде) Британци су из Кине изнели 9 милиона унци сребра. Унца (трој унцa = 31,1 грам) је британска јединица мере и често се користи за изражавање количина злата и сребра. Данас, једна унца сребра кошта 65 долара. Када би неко данас купио тих 9 милиона унци сребра платио би 586 милиона долара. Године 1830. једна унца сребра коштала је 1,29 долара (овде) и тадашња вредност тих 9 милиона унци сребра била је 11,6 милиона долара. Да је та сума стављена у банку 1830. године и расла по каматној стопи од 5%, за 196 година од 1830. до данас, она би порасла 14.200 пута и нарасла на 164 милијарде долара. Такве суме су се из Кине одливале скоро 100 година и у данашњој вредности изнеле би десетине трилиона долара. Успут, Американци су тој пљачки Кине допринели са додатних 10%. Све „велике” породице Америке, укључујући Форбса, Перкинсе и Рузвелте, своју величину стекле су уз помоћ тих 10%. Овај одлив сребра, тј. вредности, из Кине довео је до распада монетарног система земље, пропасти морал и привреде, довео је до краха кинеске државе, дугих грађанских ратова, и изузетно крваве револуције.
У претпрошлом веку, тј. 1800-их година, и Кина и Индија имале су око 300 милиона становника. Биле су неких 50 пута многољудније од данашње Србије. Ако помножимо 50 са средствима која Кина данас исисава из Србије (10 x 50 = 500) добићемо суму од 500 милијарди долара, која је јако блиска суми коју су Британци исисавали из Кине 1830. године.
Зиђин тврди да ће експлоатација бакра по ритму од милион тона годишње трајати само 20 година. Србија је пуна „неоткривених” налазишта бакра и злата. Када се Кина навикне на ту слатку дрогу бесплатног бакра и злата она ће наставити са исисавањем метал из Србије стотинама година. Аеродром у Бору, који ће по описаном Елаборату бити померен и реконструисан, служи као будућа база за искрцавање кинеских падобранаца. Као што смо показали у једном од претходних параграфа, производња од милион тона бакра обезбедиће одлив из Србије у Кину од око 17,6 милијарди долара годишње. За десет година тај одлив вредности из Србије у Кину износиће 176 милијарди данашњих долара. За 100 година износиће 1760 милијарди односно 1,76 трилиона долара. То су већ озбиљни поклони које ће малена Србија давати свом огромном челичном пријатељу.
Вучић затражио од Зиђина да смањи емисију штетних гасова у топионици у Бору
Нефинансијски аспекти кинеског и другог страног присуства
Данас „слободна трговина” убија српску индустрију и људе, баш као што је својевремено „слободна трговина” опијумом убила кинеску привреду и милионе људи. Уговор о слободној трговини са Кином за Србију значи потпуно искорење српске индустрије. Уговори о слободној трговини са ЕУ и сваком другом земљом која то пожели доводе до тоталног искорење српске пољопривреде. Када нестану индустрија и пољопривреда остаће само келнери и певаљке да забављају туристе. Успут, Експо 2027 је изложба келнера и певаљки (овде).
Кинеско власништво великих привредних организација, не само РТБ Бора, значи и нестанак српских менаџера, српских трговаца и српских технолога који знају да раде са великим системима. Међу Србима остају само прости радници. Без икакве жеље да ниподаштавамо раднике морамо знати да нема развоја и напретка без „техно-менаџера”. По неко се можда сећа кампање коју je Тито, за потребе пре свега Словеније, а делом и Хрватске, 1970-их и 1980-их година, водиo против српских техно-менаџера. Словенци су постали доминантна економска сила некадашње Југославије не зато што су били паметнији, образованији и вреднији, као што то њихова пропаганда деценијама тврди. Они су постали доминантни тако што je Тито полицијском силом уништиo српске техно-менаџере. Исто то данас ради СНС, уз масовну помоћ Кинеза и својих других западних спонзора.
Све те спољне силе помогнуте домаћим плаћеницима своде Србију на земљу јефтине и просте радне снаге.
Шта радити
Бакар, злато и сребро потребни су будућој српској индустрији. Бесмислено је да се ти драгоцени метали поклањају Кини у замену за милијарде тона токсичне, канцеpогене јаловине.
Пројекат проширења производње бакра треба зауставити.
Све минералне резерве земље, укључујући шуме, воду и ваздух треба вратити у власништво и под директну контролу локалних заједница Србије и користити за добробит Србије.
Трговински балансе Србије и Кине мора бити доведен у некакав прихватљив баланc.
Народу око рудника и рударима потребне су здравствене установе, потребни су универзитети. Источно од Мораве не постоји ни један универзитет. Од будућих прихода од бакра и злата треба подићи државне универзитете у Жагубици, Бору, Зајечару, Мајданпеку, Књажевцу и Бољевцу. Ти универзитети ће у та мала места привући нове људе и уместо да деца из тих крајева одлазе у Европу, Америку или Аустралију да раде као надничари, она ће остајати кући и постајаће песници, филозофи, инжењери, научници и менаџери. Та деца ће умети да бране Србију од земунских уличара. Та деца ће подићи нове индустрије засноване на памети, а не само на руди и металима. Са садашњим режимом, Источна Србија, земља без и једног универзитета, поклања милијарде долара Кини чији градови личе на свемирске бродове и чији се универзитети диче својим научним достигнућима.
Србија: Кинеске компаније Зиђин Бор и Хбис Смедерево највећи извозници ове године
Треба прекинути сваки извоз концентрата.
Производњу бакра и злата треба спустити близу количине која је директно потребна српској индустрији. Ако је то 80.000 тона бакра, нека то буде 80.000 тона. Преко те минималне количине бакра треба производити само онолико бакра колико је потребно за финансирање нових фабрика у непосредној близини рудника и финансирање нових универзитета.
Прво, треба обновити локалну производњу каблова и других производа базираних на бакру, злату и сребру. Затим, екстра профите треба усмерити на изградњу универзитета који ће школовати кадрове за привреду Источне Србије засновану на знању, а не екстракцији метала. Када локална памет постане довољно моћна да уме да развија еколошки чисто рударство, тек тада треба покренути додатну производњу метала за извоз.
Говори се о јако великом броју кинеских занатлија који су досељени у Бор и којима Зиђин даје вредне послове. Ми не треба да стварамо непријатељство према Кинезима. Ипак, ми морамо већину таквих послова постепено усмерити ка домаћим занатлијама и привредницима. Такође, број кинеских радника, укључујући и менаџере, треба врло постепено смањивати. Оне који желе да раде са нама треба једноставно интегрисати у српско друштво.
Од профита борских рудника морају се зидати модерне фабрике у којима ће радити деца рудара. Огроман део тог богатства мора се вратити народу Источне Србије. Тај бакар и злато нису власништво земунских уличара да га они поклањају Кинезима или било којим другим странцима. То богатство припада народу Источне Србије.
Србија има велике, изузетно загађене, реке – Дунав, Саву, Тису и Мораву. Те реке су тренутно фекални токови и нису употребљиве за наводњавање. Ван сливова тих река, Србија је сиромашна водом. Не могу се Тимок и Дунав низводно од ушћа Тимока претворити у Борску реку да би нека страна компанија односила милијарде долара профита из Србије. Ви који не знате шта је Борска река, узмите мало дечје зелене водене боје и преко тога сипајте млеко. Добићете зеленкасто млеко. Ви га не бисте попили. Станите у Борску реку и изаћи ћете из ње без коже на ногама. Зиђин и Влада Србије предлажу да се Тимок претвори у исту такву текућину. После ушћа Тимока, Дунав иде кроз Румунију и Бугарску. Шта се ту групу људи која себе назива Влада Србије тиче шта се дешава у Румунији Бугарској. Они имају план и Елаборат.
Министарство одобрило компанији „Зиђин мајнинг“ изградњу рудника бакра и злата код Бора
Цела земља се мора окренути својим рекама. Сви већи и мањи градови морају своје отпадне воде пречистити до квалитета пијаће воде и тек такву воду испуштати у реке. Све реке морају постати довољно чисте да се могу користити и за спортове, пливање и за наводњавање.
Рударска јаловина се до јаловишта транспортује отвореним конвејерима као фина прашина. Једног дана у будућности, брда јаловине покриће се земљом и травом. У међувремену, ветрови разносе ту токсичну прашину по целој Тимочкој крајини и остатку Србије. Људи ту прашину удишу. Токсична прашина загађује пољопривредне усеве. Ми једемо загађену храну.
Јако велики број Борана умире од разних врсти рака (канцера) (овде, овде). Вероватно је још већи број људи који умире од респираторних (плућних) болести. Од сличних болести умиру људи широм Србије. Узроци загађења ваздуха у Београду су други, али су последице исте. Српска држава може и мора упослити српску науку, па тражити помоћи и од кинеске науке, да се проблеми уклоне и животи спасу.
Србији су чиста вода и чист ваздух потребни за обичан биолошки опстанак. Зато се српски хероји из група каo што су „Не дамо Јадар”, „Знамо да не дамо”, Ренџери Источне Србије” и „Тимочка буна” (овде, овде, овде, овде) боре да сачувају резерве питке воде у Јадру, Млави и Тимоку и чист ваздух над целом земљом. Цела Србија мора стати иза тих људи да би преживела.
Да ли су могући нормални односи са Кином
Одговор је јасно НЕ све до момента када се овај огроман одлив богатства из Србије у Кине и земље Запада које су спонзори садашње власти не прекине.
Сви природни ресурси Србије морају бити враћени у власништво Србије и поверени српским (државним) фирмама на експлоатацију у интересу Србије. Ако бакар, злато и сребро преостану преко потреба српске индустрије, Кина их може купити по светским берзанским ценама, а не за 10% њихове вредности.
Сви Кинези памте „век понижења” и мисле да имају право да се свете белим народима. Кинези не праве разлику између Срба и белих народа који су их понижавали. Срби немају таква осећања према Кинезима. Ми те скромне, вредне људе који раде по „кинеским радњама” поштујемо.
Нажалост, има Кинеза који мисле да је Тимочка крајина њихово власништво. Погледајте у катастар Србије (који, како се тврди, садашња власт држи у Загребу?!).
Србија је скоро на издисају.
Око преморене Србије круже лешинари.
Нажалост, и Кина је један од тих лешинара.
Ако желимо да Србија преживи као држава и Срби преживе као народ, морамо Зиђину и Кини рећи да је време да оду из Србије, баш као што су Британци 1948. године отишли из Индије.
Са Кинезима, кући треба послати и Британце, Немце, Французе, Американце, све онр који немају поштовања за Србију и Србе.
После тога, са Кином и свим другим земљама света треба успоставити пријатељске односе засноване на међусобном уважавању и поштовању, ако то и када то буде могуће.
Др Зоран Б. Ђорђевић, предавач рачунарских наука
[1] Telesković, Anica (26 December 2017). „Tender za RTB Bor do kraja marta 2018. godine“. politika.rs (in Serbian). Retrieved 29 January 2018.
[2] http://demo.paragraf.rs/demo/combined/Old/t/t2026_04/SG_036_2026_016.htm
Odluka o izradi prostronog plana podrucja posebne namene rudarsko-metalurskog kompleksa „Čukaru pekiˮ i „Malka golajaˮ („Sl. glasnik RS“, br. 54/2026)
[3] https://en.wikipedia.org/wiki/Niall_Ferguson In his 2003 book, Empire: How Britain Made the Modern World, Ferguson conducts a provocative reinterpretation of the British Empire, casting it as one of the world’s great modernizing forces.