Пресуда Младићу у Хагу је заправо његова највећа победа у животу, јер је знак смрти овакве цивилизације
Плакат за филм The Parallax View Алана Пакуле
Југословенски дистрибутери су амерички филм Parallax view (1974) Алана Пакуле, о скривеним силама које стоје иза политичких убистава, код нас приказали под насловом Убице и сведоци. Наслов је доле, у тексту.
Питао ме пријатељ:
Шта мислиш о Ратку Младићу и његовој сахрани?
Мислим да је Патријарх говорио општа места из православног схватања есхатологије.
Шта је то?
То је питање о томе шта ће бити са свима нама кад престане време. А говор му је био као да га је састављала некаква вештачка интелигенција: о томе да ће свима нама, кад тад, бити суђено.
А пресуда, ова, из Хага?
У Римском праву постоји правно начело In dubio pro reo, што значи да ако суд има и најмању сумњу у кривицу, мора пресудити у корист окривљеног. Ако само један поротник изрази сумњу, све док му остали поротници не докажу супротно, окривљени је невин. На том темељу је саздана наша цивилизација.
Али тамо је установљено правило да судија може да издвоји и образложи мишљење, па се до одлуке долази надгласавањем?
Тачно. Само то не говори ни о окривљенима, ни о пресудама него о томе о каквом суду је реч. Мени је баш драго што се тако догодило, што су га осудили противно принципу који се налази у темељу доношења праведне одлуке – јер је та пресуда показала смрт овакве цивилизације. На тај начин изгласана пресуда је заправо највећа победа Ратка Младића у његовом животу. Много већа од било које на бојним пољима. Сад присуствујемо крају, али не оном о ком је говорио Патријарх.
Ком крају?
Кад се саберу све године трајања Римског царства немачке народности, Аустроугарског царства, Руског царства и Отоманске империје добије се више од три хиљаде година управљања европским народима. Све то заједно срушено је једним хицем на Видовдан 1914. у Сарајеву. Људи су се четири године након тога пробудили из сна и све те хиљаде и хиљаде година нестале су као да никад нису ни постојале.
Неки се још нису пробудили, али дотад нека им се у сну појави немачки писац Петер Хандке који ономад рече:
„До јуче ми је било свеједно када ћу умрети, а сада бих волео да поживим још мало – да видим како ће изгледати крај.“
La vida es sueno што би рекао Педро Калдерон де ла Барка, или Исак Башевис Сингер на крају свог романа Шоше:
„There can`t be any answer for suffering – not for the sufferer. In that case, what am I waiting for? Genia opened the door. Why are you sitting in the dark, eh? Haiml laughed. We`re waiting for an answer.”