Повод објављивања научне констатације о „хрватском језику“ јесте најновије преименовање српског језика, пише Огњен Војводић
Поштанска мара с ликом Макса Милера (Извор: Блог Огњена Војводића)
„The Kroatian, аccording to Safarik, should not be reckoned as a separatе language; the provincial Kroatian being but a continuation of the Slovenian, while the language of the Kroats, as spoken on the military frontier, is simply Servian.“ (Мах Muler, The Languages of the Seat of war in the East. London and Edinbourgh, 1855)
„Хрватски, према Шафарику, не треба сматрати засебним језиком; покрајински хрватски је само наставак словеначког, док је језик Хрвата, како се говори на војној граници, једноставно српски.“ (Макс Милер, Језици ратних средишта на Истоку. Лондон и Единбург, 1855)
Страница 67 књиге Макса Милера (Извор: Блог Огњена Војводића)
Повод објављивања научне лингвистичке констатације о „хрватском језику“ као, првобитно покрајински, дијалекту „словеначког језика“, а укупно као српском језику Mакса Mилера (Friedrich Max Müller 1823 – 1900), ауторитета лингвистике у областима германистике и славистике, санскрита и оријенталистике, и Јозефа Шафарика (1795 – 1861) једног од оснивача Славистике, уз коју сам приказао преглед повијести преименовања српског језика, јесте најновије преименовање српског језика у континуитету југословенске језичке политике, које је спроведено прије 20 година а скоро 20 године од распада Социјалистичке Југославије, и прво преименовање српског језика у 21. вијеку. Наиме – преименовање српског језика у „црногорски језик“ 2007. године у бившој југословенској републици Црној Гори (као јединог језика матичног народа који чини 90 одсто становништва државе Црне Горе), у континуитету колонијалног југословенског језичког програма њемачке славистике тј. колонијалне културне политике Аустроугарске и римокатоличке мисије у циљу колонизације српског језика.
Такође, повод објављивања повијести преименовања српског језика јесте и истрајавање нове власти Црне Горе у југословенској језичкој политици преименовања српског језика. Југословенски језички програм су после распада Аустроугарске монархије спроводиле Краљевина Југославија и потом Социјалистичка Југославија (колонијалне државне творевине формиране на етничком простору српског народа), а после распада СФР Југославије партије континуитета Комунистичке партије Југославије. Преименовање српског у „црногорски језик“ је пето преименовање српског језика од првог преименовања српског језика средином 19. вијека у југословенској језичкој политици Аустријске царевине. Преименовање властитог матерњег језика је у 19. вијеку представљало повјесни преседан, а у 21. вијеку представља политичку патологију протагониста политичких социјалистичких нација или вјерских политичких нација, за што би у свакој европској држави, и државама Истока, предлагачи преименовања језика били упитани – „Зашто то радите…“
[…]
Фридрих Макс Милер (Извор: Блог Огњена Војводића)
Фридрих Макс Милер (1823, Десау, војводство Анхалт, Њемачка – 1900. Оксфорд, Енглеска) је био британски компаративни филолог и оријенталиста (немачког порекла), научник за упоредни језик, религију и митологију. Његова посебна научна интересовања била су санскритска филологија и религије Индије. Био је један од оснивача западних академских дисциплина индологије и религијских студија. Макс Милер је син Вилхелма Милера, познатог пјесника. Преселио се у Енглеску 1846. године и настанио се у Оксфорду 1848. године, где је 1850. године постао замјеник професора модерних језика. За професора упоредне филологије именован је 1868. године. Руководио је припремом Светих књига Истока, комплета од 50 томова енглеских превода. Милер је постао професор на Оксфордском универзитету, прво модерних језика, затим упоредне филологије на позицији која је основана за њега, коју је имао до краја живота. Именован је за члана Француске академије за натписе и лијепу књижевност; одликован је баварским Максимилијановим орденом за науку и умјетност; и постао је члан Тајног савјета Уједињеног Краљевства. Милер је био заговорник дисциплине коју је назвао „наука о религији“. Његови најважнији радови у тој области су Есеји о науци о религији (1869), том 1 књиге „Крупци из немачке радионице“; Увод у науку о религији (1873); и Предавања о пореклу и расту религије (1878).
Павел Јозеф Шафарик (Извор: Блог Огњена Војводића)
Павел Јозеф Шафарик, (слч. Pavel Jozef Šafárik; Кобељарово, 13. мај 1795. — Праг, 26. јун 1861) словачки и чешки писац, историчар, етнограф, филолог и лингвиста словачке народности. Оснивач је славистике као научне дисциплине. Најпознатије његово дјело је Историја словенских језика и књижевности свих дијалеката (нем. „Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten“), које је се сматра највећим доприносом култури словенских народа. Своје најзначајније дјело је написао у вријеме свог боравка на простору Војводине, од 1819. до 1824. године, када је радио као директор и професор Српске православне гимназије у Новом Саду.
Цео текст Огњена Војводића прочитајте ОВДЕ
Скраћивање и опрема: Стање ствари