Од лење и запарложене власти гора је власт предузимљивих и ужурбаних медиокритета, која држави и народу чини штету гору од непријатељске окупације
Од лење и запарложене власти, која ни о коме и ни о чему не брине, која запоставља све своје дужности и животари од данас до сутра као да ће бити вечита – од ње постоји и гора. То је власт предузимљивих и ужурбаних медиокритета. Нашавши се на позицији коју ниједном својом особином не заслужује, клика таквих живахних никоговића не само да може, него мора својој држави и народу причинити штету гору од непријатељске окупације. Она је упоредива само с једном периодичном и географски релативно ограниченом природном појавом – најездом злоћудних, мутираних скакаваца. После њих – и људских ниткова и скакаваца – завлада таква пустош да даљи живот на том, сад непрепознатљивом, месту постаје скоро немогућ, чак и кад само зло мине.
Махнитост глодања, раскопавања, чупања, сечења и рушења Свега унаоколо, зарад суманутог подизања и грађења никоме непотребног, ефемерног Ничега (неукусних споменика своје таштине) поприма патолошке размере. У корену разорне ревности тог колектива социопата лежи дубоко похрањена мржња према свему што превазилази ниски хоризонт њиховог разумевања, према свему што је лепше, трајније, племенитије, живље, благородније од њих. А то је све, они мрзе све. Зато се окомљују подједнако и на природу и на дела људских руку минулих, од њих неупоредиво бољих нараштаја. И неће се смирити док с лица земље не уклоне све што им одражава њихову ништавност и испразност, док на свој ниво не сведу све пределе физичког света и све области уметности, науке и културе.
Никакви инсектициди никад нису успели да спрече нити ублаже најезду скакаваца. Кад они оду, преживели морају уложити напор да своју родну груду учине опет пределом Живота и Лепоте. Ваља за то сакупљати снагу, још док најезда траје.
(10. IV 2019)
Ива Радовић, Оливер Томић, Духовна хајдучија, Балканија, Нови Сад, 2026.
ТЕКСТОВИ ДУХОВНЕ ГЕРИЛЕ/ХАЈДУЧИЈЕ НА СТАЊУ СТВАРИ