Мисија државног руководства Србије, усмјерена на напредак, развој и заштиту права Срба гдје год они живјели, препозната је као истински благослов и снажан ослонац
Манастир Ђурђеви Ступови код Берана, духовно седиште Епархије будимљанско-никшићке (Фото: СПЦ/Политика)
Српска православна Епархија будимљанско-никшићка изражава искрену благодарност предсједнику Републике Србије, г. Александру Вучићу, на његовој континуираној пажњи, бризи и дубоком разумијевању сложених историјских и савремених прилика у којима дјелује Српска Православна Црква у Црној Гори.
Његово јавно указивање на важност очувања црквеног јединства свједочи о високој одговорности према духовном идентитету нашег народа. Препознавање и правовремено именовање свих изазова и опасних идеја са којима се Црква суочавала у прошлости, јасан је путоказ и потврда да су духовни пастири, на челу са блаженопочившим патријархом српским г. Иринејем и тадашњим архијерејима, на вријеме и мудро заштитили интегритет и јединство наше помјесне Цркве.
Посебно желимо истаћи значај његовог тумачења свенародног литијског покрета из 2020. године. Наглашавање чињенице да су литије биле одлучујући бедем против покушаја фрагментације и брисања српског имена из бића Цркве у Црној Гори, представља изузетан допринос очувању историјске истине. Овакве јасне поруке доносе пријеко потребну свјетлост, отклањају све потенцијалне конфузије у јавности и уносе мир међу вјерни светосавски народ који је повео литије. Препознавши живу вјеру и одлучност свога стада, јерархија Српске Православне Цркве се са пастирском љубављу прикључила своме народу, те су епископат, свештенство, монаштво и вјерни народ, у савршеној светој саборности, заједнички изнијели овај историјски крст и побједу.
Мисија државног руководства Србије, усмјерена на напредак, развој и заштиту права Срба гдје год они живјели, препозната је као истински благослов и снажан ослонац. Конструктивна сарадња, поштовање црквеног поретка и заједнички рад на снажењу народног бића доносе трајно добро и држави и Цркви.
Саопштења и анализе који долазе са највише државне адресе у Београду не доживљавамо као политичко мијешање, већ као братску бригу и државнички одговорно јачање свијести о заједничкој одговорности пред историјом. Управо захваљујући таквој синергији и духовном отпору према антицрквеним политикама бившег црногорског режима, успјешно је одбрањена црквена имовина, потписан Темељни уговор и у потпуности сачувано организационо и духовно јединство Српске Православне Цркве.
Упућујемо молитве Господу за здравље, дуг живот и успјех у раду предсједника Републике Србије г. Александра Вучића, благодарећи на свакој ријечи подршке која доприноси снажењу Српске Православне Цркве, за чије се јединство и славу српски народ у Црној Гори кроз сву историју несебично жртвовао.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Епархија будимљанско-никшићка, 5. 8. 2026)
Сазнања „Политике”: Ко је поставио замку Митрополиту Методију у Горњем Заостру
Иза постављања споменика не стоји спонтана иницијатива мештана, како је јавности представљено. Према сазнањима наше редакције, постамент је лично финансирао Андрија Мандић, док су припреме на терену обављали људи из његовог политичког круга. Када је акција ушла у завршницу, Мандић је остао невидљив, а сав јавни, политички и правосудни терет пребачен је на митрополита будимљанско-никшићког Методија
Готово годину дана после постављања споменика Павлу Ђуришићу у Горњем Заостру код Берана, државни органи Црне Горе и даље воде поступке, траже статуу и саслушавају људе који су били присутни на догађају, али ни полиција, ни тужилаштво, ни најгласнији медији нису до краја поставили питање од којег је истрага морала да почне – ко је заиста финансирао и оперативно припремио читав подухват?
„Политика” је дошла до сазнања која битно мењају досадашњу слику случаја.
Према информацијама наших извора, постамент на којем је 7. августа 2025. године постављена бронзана статуа Павла Ђуришића лично је финансирао председник Скупштине Црне Горе и лидер Нове српске демократије Андрија Мандић. Припремни послови, укључујући организацију људи на терену и стварање услова да статуа буде постављена непосредно уочи традиционалног сабора, обављени су посредством његових политичких сарадника.
Андрија Мандић (Фото: Илустрација/Политика)
Мандић се, међутим, није појавио у Горњем Заостру. Није стао поред споменика чију је припрему, према нашим сазнањима, помагао, нити је лично преузео политичку одговорност када су уследили хапшења, полицијске интервенције и медијска кампања.
Уместо тога, на догађај су, тврде извори „Политике”, упућени поједини функционери Нове српске демократије са којима је партијски врх у том периоду имао унутрашње неспоразуме или је припремао политичко разрачунавање. Ако се та сазнања посматрају заједно са каснијим развојем догађаја, поставља се питање да ли су и они били предвиђени као потрошни учесници операције чији организатори нису желели да буду јавно видљиви.
Посебну тежину овим сазнањима даје саопштење Нове српске демократије објављено после хапшења власника имања Вујадина Добрашиновића.
Мандићева странка је тада тврдила да је Добрашиновић на свом поседу и од својих средстава направио споменик Павлу Ђуришићу. То је била практично једина озбиљнија јавна реакција НСД-а, странке која се годинама позивала на традицију Југословенске војске у отаџбини и политичко наслеђе Равногорског покрета. Према сазнањима „Политике”, тврдња да је читав подухват финансирао искључиво Добрашиновић није тачна.
Уколико је постамент заиста платио Андрија Мандић, онда саопштење његове странке није било одбрана ухапшеног човека, већ и покушај да се финансијски и организациони траг заустави на власнику приватног земљишта на ком је споменик подигнут. Добрашиновић је тако у јавности означен као главни организатор и финансијер, док су политички актери који су стајали иза припрема остали изван домашаја истраге и медијске пажње.
Управо је Добрашиновић ухапшен и задржан, његова кућа је претресана, а касније је против њега настављен поступак због недозвољеног подизања спомен-обележја. Споменик је државним органима био потребан као доказ, али ни годину дана касније није пронађен, због чега је поступак практично доведен у пат-позицију.
Додатну сумњу да је читав случај био унапред припремљен изазива начин на који су поједини медији знали шта ће се догодити пре него што је споменик и постављен.
Већ 6. августа 2025. године, дан пре постављања статуе Павла Ђуришића, „Побједа” је, позивајући се на своје изворе, објавила не само да се припрема акција већ и готово прецизан оперативни сценарио, да ће споменик бити постављен привремено, симболично и медијски видљиво, а затим уклоњен како би се избегле правне последице. Ова чињеница несумњиво показује да је најмање један медиј пре јавности располагао детаљним информацијама о плану, времену, начину постављања и намери да споменик буде накнадно уклоњен.
Зато се мора поставити питање ко је медијима доставио ове податке и због чега су камере и фоторепортери били спремни да забележе управо тренутке који ће касније бити употребљени за покретање политичке и идеолошке кампање.
Напади и претње новинарима који су извештавали из Горњег Заостра били су недопустиви и за њих мора постојати индивидуална одговорност. Али осуда тих поступака не може бити изговор да се не испита како су поједине редакције унапред располагале детаљима акције и зашто су готово истовремено почеле да објављују идеолошки уједначене текстове у којима је митрополит Методије представљен као главни организатор читавог подухвата.
Митрополит Методије (Фото: Спутњик/Наташа Милосављевић)
Према јавно доступним чињеницама и детаљној изјави самог митрополита Методија, он је у Горње Заостро дошао 8. августа ради служења литургије поводом храмовне славе Свете преподобномученице Параскеве.
Методије је навео да је из средстава јавног информисања сазнао да се припрема постављање споменика и да се породица Добрашиновић са њим није претходно консултовала. Такође је тврдио да су свештеници током ноћи преговарали са полицијом како би спречили сукоб и обезбедили да споменик буде уклоњен без употребе силе. Када је стигао на лице места затекао је ситуацију коју није организовао, домаћин славе био је ухапшен, полицијске снаге су претходно долазиле у село, споменик је већ био постављен, медијске екипе су биле на терену, а државни и политички врх већ је захтевао његово уклањање.
Митрополит је споменик открио, целивао га и обратио се окупљеном народу, али је истовремено подржао договор да статуа буде уклоњена са приватног имања, што су мештани истог дана и учинили. Статуа је пренета у цркву, док је надлежна инспекција накнадно уклонила постамент. Тиме је спречена могућа конфронтација полиције и окупљеног народа, а митрополит Методије је у делу медија проглашен централним кривцем. Његове речи су издвајане из ширег обраћања, а догађај је представљан као акција Српске православне цркве, иако досадашња истрага није јавно одговорила ко је наручио постамент, ко га је платио, ко је организовао радове и ко је координисао политичке учеснике.
У месецима који су уследили Методије је више пута позиван на саслушање. Саслушавани су свештеници и монаси, претресани су манастирска црква, конак, помоћне просторије и манастирско гробље Ђурђевих ступова, док је полиција покушавала да пронађе статуу. Поједини учесници догађаја провели су време у притвору, а тужилаштво је отворило и посебан предмет због нестанка споменика који касније није пронађен, а истраге нису окончане, док јавности није саопштено да ли је ико испитивао политичку позадину његовог постављања.
Нова српска демократија се, после почетног саопштења у којем је бранила Добрашиновића, суштински повукла из случаја.
Није покренута политичка иницијатива за заштиту ухапшених људи, није затражена парламентарна контрола поступања полиције, није отворено питање несразмерне употребе државног апарата, нити је странка систематски бранила митрополита који је месецима био изложен медијским нападима и поступцима државних органа.
Сам Андрија Мандић није дошао у Горње Заостро, а у данима после догађаја, па све до данас није се лично огласио у вези са овим случајем. Док су његова странка и њему блиски кругови годинама политички користили равногорску симболику, када је дошло време за преузимање одговорности, у првом плану остали су власник имања, мештани, свештеници и митрополит Методије, па је овај случај исувише очигледан да би био проглашен случајношћу.
Ако је Мандић, како тврде извори „Политике”, платио постамент и преко својих људи учествовао у припремама, онда је морао знати какве правне и политичке ризике носи постављање споменика и адекватно је требао да се на њих одреди. Ипак, сам је остао изван кадра, док је митрополит Методије, који је дошао на храмовну славу, гурнут у средиште унапред припремљеног сукоба.
Посебно питање представља држање Митрополије црногорско-приморске. Током првих и најтежих дана кампање није било самосталног и недвосмисленог саопштења којим би се објаснило да Епархија будимљанско-никшићка и њен митрополит нису организовали постављање споменика. Сајт МЦП је тек 16. августа, осам дана после догађаја, објавио изјаву митрополита Методија, уз јасну напомену да је извор текста Епархија будимљанско-никшићка. Дакле, није тачно да на сајту није објављено ништа, али јесте чињеница да није било посебне, правовремене институционалне реакције Митрополије црногорско-приморске. Према сазнањима наше редакције, митрополит Јоаникије, који је од обнове Епархије будимљанско-никшићке до устоличења у трон Светог Петра Цетињског управљао том епархијом, није одлазио на традиционална окупљања у Горњем Заостру, што је чудно само по себи али га не оправдава га то што, када је Митрополит Методије био изложен најжешћој кампањи, изостала снажна и непосредна јавна заштита са Цетиња.
То ћутање не доказује да је постојао договор Андрије Мандића са појединцима из црквених кругова на Цетињу. За тако озбиљну тврдњу неопходни су додатни докази. Али оно отвара легитимно питање, ко је све био унапред упознат са акцијом и због чега је прихваћено да митрополит Методије сам понесе последице догађаја који није припремао?
Епархија будимљанско-никшићка одликовала Александра Вучића орденом Светог Георгија I степена
Саговорници „Политике” уверени су да коначни циљ операције није био само постављање споменика Павлу Ђуришићу. Споменик је био средство. Прави циљ, према њиховој оцени, био је да митрополит Методије буде увучен у унапред припремљену кризу, снимљен поред статуе, изложен нападима медија и политичких странака, а потом стављен под притисак полиције и тужилаштва. Даљи развој догађаја таквој оцени даје озбиљну тежину.
Они који су, према сазнањима редакције, обезбедили новац и политичку логистику остали су невидљиви. Они који су дан пре постављања знали детаље плана представили су се искључиво као случајни посматрачи. Странка чији је лидер, према нашим изворима, финансирао постамент сву одговорност је приписала власнику имања. Са Цетиња није дошла снажна институционална одбрана. На крају је у средишту читавог случаја остао један архијереј.
Методије је, међутим, одбио да напусти народ. Прихватио је одговорност која произлази из његове духовне службе, спречио да верници буду препуштени могућем сукобу са полицијом, подржао мирно уклањање статуе са приватног имања и није се одрекао свог права да говори о српском историјском памћењу. Тиме је сачувао образ окупљеног народа, заштитио Српску православну цркву од тежих последица и очувао сопствену духовну позицију, која не подразумева бекство пред притиском, већ останак уз поверени народ и када се слави и када се страда.
После годину дана истрага, хапшења, саслушања и претреса, главно питање више није где се налази бронзана статуа. Право питање требало би да гласи ко је поставио политичку замку у Горњем Заостру, ко је обезбедио новац и логистику, ко је унапред припремио медијску сцену и због чега су сви путеви истраге заобишли оне који су из сенке управљали догађајем?
Док ти одговори не буду дати, случај споменика Павлу Ђуришићу не може се сматрати ни истраженим ни окончаним. Он остаје сведочанство о пажљиво припремљеном замешатељству у којем су извршиоци били видљиви, жртва унапред изабрана, а организатори склоњени из кадра.
Владимир Вуковић је уредник веб редакције листа „Политика“
Опрема: Стање ствари