Спас је у чистим ријекама, густим шумама и земљаним путевима са којих тек треба спрати асфалт. Истинска слобода крије се у храни без хербицида, у егзистенцији ослобођеној машина
Радован Јазић (Фото: Лична архива)
Живимо у ери опсједнутој префиксима „модерно“, „дигитално“ и „напредно“. Под сјајном глазуром технолошког тријумфа скрива се најдубља морална, интелектуална и еколошка криза у историји људског рода. Оно што нам се агресивно пласира као врхунац цивилизацијског успона, заправо је вјешто упакована шарена лажа. Та илузија нас, корак по корак, систематски лишава саме суштине човјечности.
Образовање без знања и илузија инстант успјеха
Некада је образовање представљало непоколебљиви стуб друштва. Био је то ригорозан процес који је захтијевао истински труд, духовно одрицање и дубоко утемељено знање. Данас свједочимо потпуној девалвацији свих вриједности. Основна школа претворена је у успутну станицу, средња у пуку формалност, док се факултетске дипломе и докторске титуле штанцају на индустријској траци. Дошли смо до апсурдне тачке у којој је институција неуспјеха на универзитетима укинута. Пролазност је загарантована свакоме ко плати, док је знање протјерано на маргину.
У епохи вјештачке интелигенције, свеприсутних алгоритама и роботизације, све је сведено на инстант форму. Чак се и за шах, који је некада био синоним за вјековно мудровање и стратешку генијалност, сматра да се може савладати до нивоа велемајстора већ у десетој години живота, искључиво захваљујући рачунарским матрицама. Али гдје се у том техницизму скрива човјек? Гдје је нестао онај мукотрпни, формативни рад који једини има моћ да изгради карактер и исклеса личност?
Профит испред живота: Цивилизација која прождире сопствено здравље
Док наша технологија наводно осваја космос, квалитет стварног, свакодневног живота драматично и неповратно опада. Све што савремено друштво гради и производи носи жиг површности и лошег квалитета. Потпуно смо капитулирали пред бруталним диктатом профита који безобзирно руши све пред собом. Новац је устоличен као једино легитимно божанство модерног доба, а та болесна похлепа изњедрила је никада већи број мешетара и профитера.
Посљедице овог моралног суноврата осјећамо непосредно на сопственој кожи и у сопственим тањирима. Храна коју конзумирамо засићена је агресивном хемијом и отровима. Пића која пијемо су загађена, док се купамо у ријекама и морима која смо сами претворили у депоније. Живимо у потпуном, парадоксалном лудилу. Медицинска технологија никада у историји није била напреднија, а човјечанство никада није брже и масовније умирало од тешких, малигних болести. Профит је прождерао људско здравље.
Дигитално ропство и императив радикалног повратка
Људски животни вијек је исувише кратак и драгоцјен да би се траћио на хипнотисано гледање у екране и виртуелне илузије. Провести ово мало уступљеног времена у дигиталном кавезу, потпуно изолован од Творца и природе, представља највећи могући егзистенцијални промашај. Једини стварни спас и посљедњи бастион преостале слободе леже у радикалном повратку уназад.
Вриједно је живјети једино ако скупимо храброст и вратимо се природи. Спас је у чистим, неукроћеним ријекама, густим шумама и земљаним путевима са којих тек треба спрати асфалт. Истинска слобода крије се у храни без хербицида, у егзистенцији ослобођеној машина које теже да управљају нашим мислима и без дигитализације која нам безобзирно отима душу. Морамо радикално успорити и вратити се земљи. То је једини преостали простор на планети гдје човјек још увијек може дисати пуним плућима и, упркос свему, остати човјек.
Аутор је дипломирани инжењер машинства у пензији. Живи у Бањалуци