Поводом књиге Драгана Поповића „Губљење људскости: Сребреница као историјска чињеница” (Forum Ziviler Friedensdienst – Pro Peace, Predstavništvo, Beograd/Udruženje za modernu historiju – UMHIS, Sarajevo, 2025)
Фото: Снимак екрана
Догађаји на подручју Сребренице у јулу 1995. разматрају се готово искључиво у оквирима наметнутог наратива где се тврди да се у Сребреници догодио геноцид, који је извршила српска страна у ратном сукобу. Расправа се углавном окреће око спорног питања, да ли је то заиста био геноцид или не. Ретко се разматра да ли постоји и нека друга правна квалификација која би такође, па чак и боље, могла да обухвати утврђене чињенице и да објасни предметне догађаје.
Монографија Драгана Поповића „Губитак људскости: Сребреница као историјска чињеница“ полази управо од претпоставке да је геноцид најприкладнија и заправо једина правна квалификација у коју би требало сместити стрељање бошњачких ратних заробљеника у јулу 1995. године. Опоненти таквог тумачења инсистирају на бројним разлозима зашто примена те квалификације није у складу са правним нормама и са чињеницама. Сувислост и једног и другог става оценили смо у претходном чланку.
У случају Сребренице, међутим, геноцид не исцрпљује све расположиве правне категорије да се овај догађај адекватно класификује и објасни. Тестираћемо ову тезу применом на фактографску матрицу Сребренице правног института реторзија, зато што сматрамо да он далеко боље од геноцида обухвата суштину односа који су настали између две заједнице на подручју Сребренице током ратног сукоба деведесетих година, што је кулминирало стрељањем бошњачких заробљеника у јулу 1995.
За разлику од натегнутог аргумента за геноцид, хипотеза да сребренички масакр представља чин реторзије делује далеко убедљивије. Реторзија као установа међународног јавног права постоји и призната је већ неколико векова. Као пример, видети мишљење Ватела [Emer de Vattel] у његовом делу The Law of Nations, 2008) када каже „Где је суверена власт незадовољна начином како се према њеним субјектима опходи власт другог народа, она је у потпуности власна да објави да ће субјекти те друге нације бити третирани на исти начин као њени. То се назива реторзијом. У томе нема ничега што не би било у складу са правдом и вођењем прикладне политике“, па наглашава: „Нико се не може жалити што га се третира на исти начин како он третира друге.“ (стр. 459) Што се тиче савремених правних коментатора, Стефен Неф [Stephen C. Neff] у War and the Law of Nations: A General History (стр. 124) брани став да „реторзија представља један правни облик одмазде… За реторзију се сматра да је законит поступак, као вршење уобичајених права суверености, мада на начин који није пријатељски.“
Реторзија се дефинише као одмерено узвраћање ударца једне стране другој, која је претходно оној првој бесправно нанела неку штету. Мада се чини да је реторзију тешко разликовати од освете, у правном смислу разлика ипак постоји. Освета се врши необуздано, неодмерено, не водећи рачуна о пропорционалности, и са искључивим циљем наношења највећег могућег уштрба противничкој страни. Прибегавање реторзији, с друге стране, да би било оцењено као легитимно, претпоставља нијансирану анализу противудара и околности које су овај корак изазвале. Узвратно дејство мора бити скројено према првобитној повреди, тако да ће прекршитељ правне норме не само бити кажњен него и одвраћен од обрасца понашања који је изазвао примену реторзије.
Реторзија је, дакле, пракса у равни одмазде, у духу изреке „вратити мило за драго,“ или доктрини „око за око, зуб за зуб,“ али ипак није сасвим исто јер мора бити избалансирана и срачуната. Таква пракса није нимало естетски привлачна, али вршена у прописаним оквирима правно је дозвољена и примењивала се без да је код правних ауторитета наилазила на осуду. Најзад, а у овом случају то је најважније истаћи, како год би се појам реторзије могао узети, то није опис безобзирног, противправног понашања већ освета извршена на правно уоквирен и легитиман начин. Ради осетљивих моралиста, неопходно је опет подвући да се ради о признатом институту међународног јавног права.
То се очитава најјасније у одређењу „реторзије“ које се нуди у правном појмовнику Шпанске краљевске академије: „Мера самопомоћи када једна држава поступа на начин који је штетан и непријатељски, али законит са становишта међународног права, чему се прибегава као одговор на претходне противправне поступке друге државе, у циљу да се ова последња принуди да одустане и намири почињену штету.“
У светлу наведених постулата међународног јавног права, како би се могла разматрати Сребреница? Таква врста одмазде, која би под одређеним условима позивањем на доктрину реторзије могла бити дозвољена, са становишта најузвишеније етике („када вас неко удари, окрените му и други образ“) није за моралну похвалу и дивљење. Међутим, пошто се налазимо на терену права (па и реал-политике) а не чисте етике, сасвим је довољно истаћи да је то допуштено.
Применљивост правног института реторзије на Сребреницу имала би се, дакле, правнички хладно испитивати у односу на људске и материјалне губитке без престанка наношене српској страни током претходне три године и пропорционалности цене коју је супротна страна за то платила у јулу 1995. Главне аспекте тих трогодишњих насртаја, на подручју Сребренице, на цивиле српске националности и њихова материјална и културна добра подробно смо обрадили у два издања, „Српске жртве Сребренице, 1992. – 1995“ [2012.] и „Страдање српске Сребренице“ [2010].
У првом од ових издања, коришћењем врло прецизне научне методологије (најмање два званична документа о страдању сваке жртве) утврдили смо најмање 705 српских жртава и у већини тих случајева констатовали смо зверске околности њиховог смакнућа. У другом од наведених издања приказали смо фотографије рушевина и згаришта преосталих српских кућа на ширем подручју Сребренице, девастираних и махом обраслих у коров после убиства бивших житеља и протеривања са њихових вековних станишта.
Ни у погледу идентитета жртава, ни криваца, ту нема никакве сумње. Жртве су становници српске националности са подручја Сребренице, таргетирани као такви, а кривци потичу из редова бошњачког становништва ратне енклаве Сребреница, што се ни на који начин не одражава на веру коју они исповедају. Тачније – после априла 1993. И потписивања споразума о формирању заштићене зоне и њеној демилитаризацији – они би се могли дефинисати као припадници и симпатизери од тада илегалне формације, 28. дивизије Армије БиХ. Та илегална формација никада није била распуштена нити разоружана као што је споразум предвиђао. Све до 26. јуна 1995. године, када је ова формација напала српско сели Вишњица, она је изводила непријатељска војна дејства против српских цивила и оружаних снага.
Да би се ценила природа ових дејстава, репродукујемо неке од главних навода из студије „Српске жртве Сребренице, 1992. – 1995.“ Ту се, пре свега, показује неселективност убијања грађана српског етницитета.
У испољавању хомицидног понашања према особама које су сматрали Србима, „нападачи се нису ограничавали никаквим препознатљивим критеријумима. Мете њиховог деловања биле су особе и мушког и женског пола; стари, млади и средњег узраста; цивили и војно способни; а доказа нема да се ико од убица, који су углавном били припадници Армије БиХ, дакле, ‘легалних’ и међународно признатих власти које су деловале по упутствима своје владе из Сарајева, упуштао у лични став убијене особе према тој власти. Другим речима, пре него што је убиство било извршено, убицама је било потпуно небитно да ли је жртва ‘побуњеник’ или ‘лојалан грађанин’ Републике Босне и Херцеговине, па чак можда политички потпуно неангажована. Ако је и постојао неки препознатљив критеријум по којем се убијање вршило, то је била једино етничка припадност жртве српској заједници.“
Затим, у истој књизи, „износе се докази не само о неселективном убијању и клању мештана него и о паљењу школа и привредних објеката, дакле систематском уништавању средстава локалне заједнице за даљњи живот и опстанак.
Примера ради, „убиство спаљивањем у сопственој кући непокретне Десанке Станојевић у селу Ратковићи није изузетак у категорији убијања лица која не представљају никакву војну или политичку опасност, већ је – напротив – амблематично за серију злочина управо такве врсте; узвици нападача ‘Хватај их живе, опколи, побиј све’, у Горњим Ратковићима, и то исто у Брађевини, упућује на закључак да им је претпостављена национална припадност жртава била довољан мотив, без даљњег индивидуалног испитивања; убиство Милисава Милановића из Јадра од стране Рахмадана Дервишевића тешко је објаснити осим као начин да се околни Срби застраше и натерају на исељавање; напад на село Лозницу, уз повике ‘Аллаху екбер’, указује, на првенствено верски и етнички карактер операције, за разлику од војничког, бар по перцепцији извођача тог напада; неселективност убијања долази посебно до изражаја у случају ученика осмог разреда основне школе из Брежана, Јосиповић Љубомира, коме су нападачи рафалом скинули горњи део лобање, након чега се кретао још 500 метара док није пао, иако је убицама морало бити јасно да је он дете; сви споменици на српском гробљу у селу Брежани били су
порушени за време док се село налазило под бошњачком контролом, чиме је опет наглашен не само верски и етнички, за разлику од војничког карактера операције, него и тежња да се и на тај начин онемогући поновно конституисање уништене заједнице; код села Каменица припадници муслиманских снага побили су на зверски начин неколико десетина заробљених војника Војске Републике Српске, иако су они као ратни заробљеници имали статус заштићених лица, чиме се поставља логично питање зашто би се убијање заробљеника у једном случају представљало као геноцидни чин, а у другом не; учитељица Есма Киверић из Сикирића са машинском пушком пратила је нападаче на српске становнике сопственог села и говорила им: ‘Немојте пљачкати куће док их не поубијате, идите од врата до врата’, што су војници и учинили држећи се упутстава овог врсног педагога,“ итд.
Формално утврђивање природе описаног обрасца понашања налази се првенствено у домену професионалног и непристрасног суда. Али разумног посматрача, коме је позната правна дефиниција кривичног дела, ништа не спречава да на темељу сопственог расуђивања то дефинише као геноцид.
Коначно, показали смо и широку подршку становништва из енклаве Сребреница према овим нечовечним поступцима: „У нападу на српско село Сикирићи за припадницима Армије БиХ, ‘легалне’ војне силе једне међународно признате државе, ишли су бошњачке жене и деца са џаковима за прикупљање плена; сведок Станоје Миловановић истиче да су се међу нападачима на његово село Лозница налазиле и жене, чији је задатак био да праве буку да би на тај начин деморализовале одбрану, а касније су улазиле у куће и пљачкале их; такође о активном и масовном учешћу бошњачких цивила, што је операцијама давало недвосмислено етнички карактер, говоре и описи напада на села Залазје и Загоне, Магашиће, Станатовиће и Горње Шадиће.“
Па закључујемо: „Пажљивим читаоцима неће се моћи замерити ако сада поставе очигледно питање: да ли је и понека ‘Мајка Сребренице’ са џаком у руци учествовала у овим пљачкашким походима? Ако није, да ли је по завршетку тих операција по суседним српским селима упитала своје мушкарце и комшинице где су били, шта су тамо радили и одакле им плен који у џаковима доносе?“
Књига „Страдање српске Сребренице“ је визуелни, фотографски докуменат о разарању кућа и села житеља српске националности, па самим тим и намерног уништавања основних предуслова за њихов одржив живот на подручју Сребренице. Састоји се из неколико стотина снимака онога што је остало од српских села, после напада које су у наведеном периоду пре јула 1995. на њих извршиле оружане формације АБиХ из сребреничке енклаве. Неколико репрезентативних фотографија које следе упечатљиво одражавају стање тих грађевина 2009. године, када је снимање обављено.
Многи бивши домови неупотребљиви су као људска станишта, а бројни се готово и не виде од набујалог растиња и корова, слично порушеним некадашњим домородачким споменицима у Латинској Америци које сада прекрива густа џунгла и чија налазишта су данас само археолозима позната.
На основу свега изложеног, у случају Сребренице констатујемо да су се у јулу 1995. стекли барем prima facie елементи за примену института реторзије. Супротна страна је на територији Републике Српске успоставила своје упориште и користила га за оружане нападе мимо постигнутих споразума о демилитаризацији, за узврат за поштовање заштићеног статуса енклаве. Непредавањем оружја и извођењем ратних дејстава, статус заштићене зоне се по међународном праву губи. Коришћење војне силе против бивше заштићене зоне да би се она разоружала и ти напади зауставили било је, према томе, у складу са нормама међународног права, на страну коначни третман виновника незаконитих поступака према српским цивилима и њиховим добрима. Мере одмазде примењене против виновника, а то су углавном припадници војних формација АБиХ, биле су пропорционалне зато што је угрубо страдало онолико њих колико и припадника групе коју су они за претходне три године прогонили, пљачкали и најчешће свирепо физички затирали. Као што смо навели у претходном чланку, резултати анализе форензичких података који се односе на доказиву цифру стрељаних заробљеника то убедљиво показују. За око 700 уморених становника српске националности у периоду од 1992. до 1995. (а то није коначан број) страдало је приближно око 1,000 ратних заробљеника.
За општу оцену третмана становника енклаве у јулу 1995. битно је истаћи да се у једном важном аспекту српска страна понашала коректно и скрупулозно у складу са одредбама Прве женевске конвенције о побољшању положаја болесника и рањеника у оружаним сукобима на копну. Српска страна је у српским болницама омогућила лечење и затим релативно брзу евакуацију неколико стотина рањеника са противничке стране на територију под контролом њихових снага, што потврђују извештаји са терена страних дописника Кристине Сполар (Washington Post, 18. јул 1995) и Криса Хеџеса (New York Times, 27. јул, 1995). Безбедна евакуација у истом периоду великог броја рањеника из оближње Жепе потврђује се и у једном америчком дипломатском извештају („По саопштењу главне канцеларије Црвеног крста за БиХ и УН Комесаријата за избеглице, 150 рањених цивила из Жепе пребачени су 26. јула у Сарајево, док је 1,400 осталих становника српским аутобусима пребачено до Кладња,“ Амбасада САД у Загребу, депеша DDA576 271627Z /38).
Ове чињенице невољно је потврдио и Хашки трибунал, мада их је протумачио не као хуманитарни поступак него као маневар да би се заварала „међународна јавност.“ Али освете, над рањеницима или другим немоћним лицима, са српске стране углавном није било.
Како год се у начелу гледало на стрељање по кратком поступку заробљених лица, српски одговор на незаконито понашање супротне стране, уколико би био подведен под појам реторзије, задовољава главне елементе тог правног института. У односу на потенцијалне виновнике физички способне да издрже примену реципрочне мере, српска реакција на њихово дуготрајно незаконито понашање била је сразмерна. У односу на посебне категорије заштићене међународним конвенцијама (рањеници и цивилно становништво, што показује масовна евакуација жена, деце и особа старијег узраста) понашање српске стране било је суздржано, и у целини изразито хумано.
Доказују ли ова разматрања да је погубљење ратних заробљеника, као чин реторзије, било оправдано? Са строго моралног становишта, као свако убијање – не. Али са правног становишта може бити толерисано.
У најмању руку, то је једно од могућих разумних тумачења расположивих чињеница, али на такво питање коначан и ауторитетан одговор могао би дати једино легитиман и непристрасан суд. Хашки Трибунал то сигурно није.
Овај аргуменат могао је бити изнет и пред њега, не да би га импресионирао правном бриткошћу, него да би се међународној политичкој и правној јавности омогућило да свестраније и из још једног угла сагледа сребренички предмет. Mеђутим, из необјашњивих разлога, то се ни на једном сребреничком суђењу није догодило.
Ако смо успели да покажемо да поред геноцида постоји још једна правно утемељена квалификација за догађаје у Сребреници у јулу 1995. године, задатак који смо себи поставили када смо се латили приказа монографије Драгана Поповића „Губитак људскости“ – испуњен је.